EKSLUZIVNO - MILOŠEVIĆ JE IZDAO SRBE, BIO BIH NJEGOV DŽELAT! Kapetan Dragan otkriva sve o čemu je ćutao

Završava se avgust mesec, jedan od najtužnijih za Srbe. To je mesec u kome je čitav srpski narod proteran sa svojih vekovnih ognjišta u Hrvatskoj. Osmi mesec 2020. godine pamtićemo po tome što je prvi put jedan Srbin prisustvovao obeležavanju “Dana pobede” u Kninu, ali i po dolasku hrvatskog predsednika i premijera u selo Grubore kod Knina da se poklone nastradalim Srbima koji su ubijeni u operaciji “Oluja“.

Dovoljno je razloga da se uputimo na Avalu i da razgovaramo sa živim svedokom svih ratnih dešavanja na prostoru Hrvatske tokom devedesetih godina.

Novinarsku ekipu objektiv.rs u svojoj kući na planinskoj lepotici nadomak Beograda ugostio je Dragan Vasiljković poznatiji kao Kapetan Dragan.

- Ovde sam se nastanio i nemam nameru više da odlazim iz Beograda, dosta je bilo putovanja – rekao nam je Vasiljković dok nas je upoznavao sa svojim ljubimcem – pravim vukom.

Za jednu heroj, za drugu ratni zločinac, ali bilo kako bilo čovek je koji je zaista pozvan da nam otkrije šta se to dešavalo devedesetih godina u Hrvatskoj.

Gospodine Vasiljkoviću, da li možemo da vodimo razgovor bez zabranjenih pitanja?

– Pre svega pozdrav za sve pratioce objektiva i hvala Vam što ste tu. Ja čvrsto verujem da nema opasnih pitanja, već samo opasnih odgovora, tako da izvoli te, pitajte sve što mislite. – rekao nam je uz osmeh Kapetan Dragan i razgovor je mogao da počne.

Videli smo da su državnici Hrvatske bili u Gruborima kod Knina, da odaju počast ubijenim Srbima, pre toga je predstavnik Srba bio u Kninu na proslavi “Oluje”, kako to komentarišete, da li kako poruku mira ili još jedno bacanje prašine u oči?

-Mislim da se tu apsolutno radi o bacanju prašine u oči. Nijedan Srbin na planeti ne bi smeo da bude učesnik proslave genocida nad Srbima. To je bila velika greška (Borisa) Miloševića, da on nije to smeo da uradi ni po koju cenu. To je put bez povratka, ja ne verujem da će on ikada više moći da dobije poverenje Srba. Mi moramo da shvatimo da Srbi nažalost u Hrvatskoj nemaju svog predstavnika.

Zašto tako mislite?

-To govorim iz ličnog iskustva. Ja sam bio Srbin u Hrvatskoj. Nekoliko godina, dok sam bio tamo u zatvoru. Ja u Hrvatskoj nisam imao nijednog predstvnika i suguran sam da i svi oni Srbi što su bili zajedno sa mnom u zatvoru nisu ga imali. Nijedan jedini predstavnik Srba dok sam ja bio u zatvoru nije došao da ih poseti, obiđe i ako bez ikakve sumnje, mi znamo da je bar 65 tih Srbina trunu po zatvorima Hrvatske bez ijednog proverljivog dokaza.

HRVATI SRBIMA SUDE NA ČASNU HRVATSKU REČ!

Zašto su osuđeni?

-Osuđeni su najčešće na časnu hrvatsku reč, za koju znamo da ne postoji. Znate, kod komunista je trebalo dva svedoka, a kod Hrvata, kada se sudi Srbinu samo jedan. Tako je bilo i u mom slučaju.

Ko je bio taj svedok u Vašem slučaju?

-Bio je jedan svedok koji je rekao da sam ja njemu opalio šamar. I to je bio ratni zločin? Ja stvarno tog čoveka nepoznajem, nikada ga nisam ni video. Njegove reči niko nije potvrdio, nije se našao još jedan čovek koji je to video i rekao: “Da, tako je bilo!” Ne, samo je njegova reč bila naspram moje. U svakom polucivilizovanom sudu bi reč optuženog značila više od reči onoga koji tuži, ali kod Hrvata to se ne računa. To je, dakle bio jedan jedini čovek, neki Bračić, totalni marginalac. Znate, izvuku tako nekoga. Po drugoj tački optužnice opet je bio samo jedan svedok, koji je rekao da sam ja njega šutnuo u glavu. Isto tako to niko niije mogao da potvrdi. Zamislite? Kapetan Dragan vas šutnuo u glavu pred 2.000 ljudi i nema nijednog čoveka koji će to da potvrdi? Da sve bude još gore, on se prvi put toga setio 15 godina posle rata?!

Znači zbog dve izjave svedoka Vi ste osuđeni u Hrvatskoj?

Apsolutno da i to na 13,5 godina. Imate puno takvih slučajeva, ja sam mislio da je to tako izuzetak. Mislio sam Kapetan Dragan je trofej, oni su se malo zaigrali… Nema veze, doći ćemo jednog dana na internacionalni sud gde nisu fašisti kao oni i ja ću to sigurno dobiti. Međutim, nisam očekivao da je to postala ustaljena praksa. Hrvatsi su shvatili da su postali suverena zemlja i da niko ne sme da im se meša u pravosudni sistem i oni taj sistem zloupotrebljavaju kao oružje za etničko čišćenje.

NISAM NI ZNAO DA POSTOJI KRAJINA, MISLIO SAM DA IDEM U UKRAJINU

Malopre ste izjavili “to je bila kobna greška Miloševića”, ajde da se vratimo na početak devedesetih, da li je drugi Milošević, Slobodan napravio neku kobnu grešku?

– Moj utisak o Miloševiću je da je nastojao svim silama da Srbija ne bude u ratu. Ne samo formalno, nego i de facto. On je mene povukao iz Krajine. On mene, da se razumemo nije poslao u Krajinu, ja sam tamo otišao sam, dobrovoljno. Niko mene nije terao na to. Zamolili su me Saša Medaković i Milan Martić da dođem. Čak je DB činio sve da me spreči da odem tamo. Od novembra do 4. aprila sam čekao dozvolu DB da odem tamo i onda kada sam shvatio da ona nikada neće doći spremio sam se i otišao dole sam.

Kako je izgledao taj poziv?

– Imate uvod pre toga. Ja nisam ni znao da postoji Krajina, to je bio totalno nepoznat pojam. Dejan Lučić, pisac, moj dobar drugar me je pozvao tada kao nekoga ko je imao svoju mali čarter kompaniju i kao prvog jugoslovena koji je imao svoj privatni avion, vozio sam estradne umetnike po svetu, zarađivao sam 10.000 do 15.000 maraka dnevno! Nisam imao nikakave troškove, živeo sam onako lagodno. Da se vratim na stvar. Lučić me je nazvao, ja sam bio u Americi tada i rekao ako stigneš ovde, voleli bi da pođeš sa nama da odnesemo neku pomoć u Krajinu. Ja sam to protumačio kao Ukrajinu. Pošto nisam znao o čemu se radi, a zaključio sam da se radi o poverljivoj stvari. Otišao sam u biblioteku i izvadio sve moguće informacije o Ukrajini i počeo da studiram Ukrajinu, ništa značajno nisam video. Kada sam došao na aerodrom i sreo Lučića, pitao sam ga šta se to dešava u Ukrajini? On mi kaže: “Otkud ja znam?” Kako ne znaš? Jesi mi rekao da nosimo pomoć u Ukrajinu? Kaže, ne u Ukrajinu u Krajinu! Gde je to? Kaže mi: “Gde ti živiš čoveče? Knin?” A znam za Knin, ali ne znam za Krajinu. Toliko sam bio slabo informisan.

I tako ste otišli u Krajinu?

-Otišao sam tamo sa Pavićem, Pricom i lučićem, nas četvorica smo bili u automobilu. Na tom putu do Knina i nazad ja sam izdržao jednu veliku lekciju o Krajini i Srbima u Krajini, ja to nisam znao. To je bilo 15 sati intezivnog drila. Na prvoj barikadi kada smo došli, ja sam se uplašio. Zato što znam šta je oružje. Neki ljudi koji to ne znaju ladno će da upere pušku u vas. Pojavio se jedan stariji čovek, pripit, zakrvavljenih očiju, imao je neku M-48 pušku. Počeo je njom da maše, ja gledam onu cev, da ne okrene prema meni, međutim kada je video beogradske tablice počeo je da nas grli izvukao flašu i vikao “Evo došli Beograđani”. Ja dođem do njega i pitam: “Izvinite, mogu li da pogledam tu pušku?” On mi je dao. Ja sam tada rekao: “Evo vidite, ustaše samo treba da se pojave u beogradskim tablicama i da vas razoružaju”. To je bilo tako neuredno, neorganizovano, oni su išli srcem. Nije tu bilo strategije, ničega. Položili su nekoliko balvana i ja vam garantujem da smo jedan momak i ja svaku barikadu mogli da oborimo. Ja sam to Martiću rekao, Lučić mi je dao neku reklamu, koju ja nisam tražio, a tu je bio i Saša Medaković, mladi operativac DB za Krajinu tada.

Šta je bilo kada ste se vratili u Beograd?

-Medaković je već bio tamo i došao kod mene i pitao me da dođem da ih obučimo, rekao mi je: “Mi imamo više žrtava od nesrećnog slučaja nego od ustaša”. Stvarno ljudi nisu znali. Ja tada nisam imao baš ambicija da ponovo oblačim uniformu, to je bilo iza mene. Ipak, na kraju sam rekao: “U redu doći ću na tri nedelje, ali prvo moram o tome da obavestim australijsku vladu. Ja sam bivši vojnik i ne želim da radim nešto što će oni da saznaju pa da im se to ne sviđa. Naravno moram o tome da obavestim i srpsku vladu”.

 

Da li ste dobili te dozvole?

 Kontaktirao sam zvanično australijsku vladu, rekao im da je došlo do povampirenja fašizma na područiju Jugoslavije, d je deo moga naroda ugrožen od tih fašista koji imaju strašnu istoriju kao što su postrojenja za ubijanje srpske, romske i jevrejske dece ispod 14 godina. To niko na planeti nema osim Hrvata. Naveo sam i da su ljudi zabrinuti i da imam potrebu da odem da ih obučim nekim bezbednosnim merama.

Šta su Vam rekli?

-Da ne vide da se tu bilo šta krši. Rekao sam da je to moja država, da ja branim Jugoslaviju kao što bi to uradio kada bi neko napao moj narod u Australiji. Tako da smo se tako rastali, ostavio sam mog brata da bude na vezi s njima, ako imaju neko dodatno pitanje.

NIKOLA ŠAINOVIĆ VEZA SA SRPSKOM VLADOM!

Onda ste kontaktirali srpsku vladu?

-Da. Poznavao sam Nikolu Šainovića. Njega sam poznavao iz drugog filma. On je izgradio jedan lep aerodrom u Boru. On je tamo bio neko čudo. Pokušao je da me animira da sebe tamo baziram i da formiramo jednu regionalnu kompaniju i liniju. Ja sam uspeo da zainteresujem jednu moćnu kompaniju WWW da osnujemo tako nešto i da radimo ono što JAT nije u to vreme radio. Čak smo imali i ambicije da možda i napadamo JAT i da budemo njegovog dela. Tako sam upoznao Nikolu. Otišao sam kod njega i rekao mu šta mi je namera, on mi je kazao da bi bilo dobro da porazgovaram sa Radmilom Bogdanovićem, Jovicom i drugima. Služba me je tada odvela na par mesta, razgovarali sa mnom i radili sve provere koje treba. Oni su me bukvalno zamolili da ne idem odmah jer i oni imaju nameru da odu tamo pa su predložili da odemo zajedno.

Tada niste uopšte kontaktirali sa Slobodanom Miloševićem?

-Ne, nikao. Nisam ni video razlog zašto bih ja video sa njim. Ne znam kako bi on meni mogao da pomogne. Ja to što sam hteo tamo da uradim, ja sam imao u glavi. Kasnije sam tamo sretao Franka, postali smo i veliki prijatelji. On je čovek s kojim sam imao sličnih interesovanja, kao što je robotika, računari i slično.

MOJ KNINDŽA JE UBIO USTAŠU BARIŠIĆA!

Ko je dao ideju da se formiraju “Knindže”?

– Prvo sam napravio taj centar i tada sam video da ono što je stečeno u JNA ne vredi ni 5 para (18:00). To je bila paradna vojska, jedna vojska za blef. Verujte mi. Ono što sam ja učio ljude je kako da preživljavaju, kako da ostanu u životu. To je obuka. Kao rezultat toga došlo je sledeće… Ja sam imao 289 oružanih okršaja pod mojom komandom tokom čitavog rata. Od toga su neki poznatiji podvizi, kao što je oslobađanje Gline, Jukinca, Kostajnice, Ravnih Kotara 1993. godine, Raželjeva glava. Ubili smo Miru Barišića (18:38) moj Knindža ga je ubio, zatim Gavrana… U svim tim okršajima stradao je jedan čovek i četvorica su ranjena. To se dešava u manjim saobraćajnim nesrećama ili na dobroj srpskoj svadbi. Ja ne pocenjujem momke sa Košara, dapače, što kažu Hrvati. To su naši heroji i žrtve, ali za odbranu tog kamena… Kamena! Bez ikakvog značaja, nego zbog nekog principa, a da su se pomerili 50 metara unazad i zauzeli više položaje i pustili njih da uđu tamo žrtve bi bile na drugoj strani… Tamo je ostavilo živote 122 junaka, momaka. 122. nečije dece, muževa braće i 457 ranjenih u jednom okršaju. To je razlika i to je ono što budi gnev u meni. Sve je ovo lako proverljivo. Ovo nisu bajke. Verujte, ne prođe nijedan jedini dan, svih ovih godina da se ja ne setim Milana Andrića koji je poginuo pod mojom komandom.

NIJEDNU MARKICU NISAM DOBIO OD SRBIJE TADA, TO JE SRAMOTA

Mnogo je kritika međutim upućeno na Vaš račun, pa hajde da to raščivijamo. Tvrdi se da ste tokom rata imali kamione, avione para, da ste imali neograničen budžet za kupovinu naoružanja, uniformi i da ste lično raspolagali tim novcem koji je najviše stizao iz Beograda?

-To nije istina. Ja iz Beograda nisam dobio jednu markicu. Markicu! A ne kamione, avione. Nikada ništa ja nisam dobio od Vlade Srbije i sram ih bilo! I svi ti koji su tada bili u Vladi treba danas da se stide. Ja od njih jednu, jedinu markicu nisam dobio. Mi (Fondacija Kapetan Dragan) smo isfinansirali 14.000 stipendija za decu ranjenih i decu poginulih. Ne mogu da prođem Beogradom da mi neko neće reći Kapetane ja sam vaš štićenik ili moj poznanik je vaš štićenik.

Kako su izgledale bitke u Krajini?

-Prvo moram da kažem da smo sve do bitke kod Gline dobijali batine na sve strane. Arkan je uhapšen na Plitvicama, Hadžić je uhapšen i preko 200 Srba koji su pružali otpor. Došli smo u fazu da Krajinu više nema ko da brani. Nakon bitke za Glinu došlo je do zaokreta. Pohapsili smo jedno 50 hrvatskih policajaca i njih smo razmenili za naših 200. To je bila moja ideja, da pošto su oni pohapsili 200 naših, da mi pohapsimo njihove. 26.6. smo u Glini uhapsili 25 policajaca, druge smo uhapsili na drugim stranama. 12. avgusta zamenjeni su svi za sve, a to vam samo pokazuje da reciprocitet funkcioniše sa Hrvatima i to je jedino što oni razumeju. Ništa drugo, nikakav dogovor, nikakve potpise, pisma oni ne poštuju.

DAO SAM SVOJIH 850.000 MARAKA SLUŽBI DRŽAVNE BEZBEDNOSTI

Zašto je pala Kinska Krajina?

-Samo da vam pre toga nešto kažem. Ja, nisam pre rata bio siromah, imao sam više nego što mi je i trbalo. Verujte, ja danas nemam baš ništa…Baš ništa. Od mojih prijatelja sam dobio nešto novca kad sam izašao iz zatvora. Skupili su neku vreću para i dali mi to. Kupili su mi automobil i stan. To sam od prijatelja dobio kao poklon. Sve moje što sam imao, od jahti, aviona, novca dao sam službi. Nekih 850.000 maraka, mog novca.

Službi Državne bezbednosti?

-Da, da Srbije. A sad ću vam reći i kada i kako. Kada su me vratili iz Gline, Knidže su ostale bez komande i počeli su da ih raspoređuju raznim ljudima koji nisu bili sposobni. Plašio sam da će neki da izginu, a drugi da seprodaju. Tada sam već postao porodični prijatelj sa Frankom Simatovićem. On je bio tada običan operativac, a ne neko čudo. Rekao sam mu Franko, oni ne znaju nikoga oni mene gledaju kao u boga i tada sam dao sve to.

JOVICA STANIŠIĆ I MILOŠEVIĆ SU ME VRATILI IZ KRAJINE!

Ko je Vas vratio za Beograd?

-Vraćen sam na prevaru. Jovica Stanišić je poslao Franka da mi preda informaciju da predsednik Milošević hoće da razgovara sa mnom, da se planira osnivanje srpske vojske i da se za mene vidi mesto glavnog inspektora srpske vojske. Znate, za mladog čoveka od 35 godina dati mu šansu da bude glavni inspektor svoje vojske u stvaranju svoje nacije je velika čast. Ja bih to prihvatio oberučke. Otišao sam u Beograd, tamo me je sačekao Jovica Stanišić, poklonio mi pištolj i rekao: “Kapetane, to što ste uradili do sada, hvala vam! Međutim, ne možete više tamo da idete. Druga su vremena, mi ne želimo da vi više idete dole.”To sam shvatio kasnije da se Miloševiću nije svidelo da neki Beograđanin vodi dole glavnu reč.

Zašto?

-On je činio sve da Srbija ne bude u ratu. On nije dozvoljavao ni službi, ni meni, niti bilo kome da ide tamo. Pošto sam ja bio jako eksponiran učinio je sve da me vrate. Ne samo de jure nego i de facto on nije učestvovao u ratu. To je njegova greška! To je njegova izdaja! On je čak i uveo sankcije za Srbe preko Drine. Ako to nije izdaja, ja ne znam šta je. Za mene je on izdajnik. Ja bih vrlo rado prihvatio ulogu dželata da smo mi sudili ovde. Međutim nisam bio saglasan sa time da se isporuči Hagu. To je mene zabolelo, jer sam gledao kako srpskog predsednika, kakav god da je, a najgori je da bude izručen od Srba…Dobro, takozvanih Srba. To me je zabolelo.

NISU MI DALI DA BUDEM OBILIĆ, PA SAM REŠIO DA BUDEM KOSOVKA DEVOJKA

Gde ste bili, kada su Vam rekli da čekate formiranje tzv Srpske vojske?

-Smestili su me u Titovu vilu u Boru. Ja sam tamo čekao. Video sam tada i Milana Babića sa kojim sam se zakačio, prvi dan. On je rekao da je Kapetan Dragan plaćenik, uzeo je pare. Ja nikada nijedan dinar nisam uzeo, već sam svoj novac dao. To je jedan lažov! To me je razbesnelo i organizovao sam konferenciju za novinare u Kragujevcu, uz pomoć Klare Mandić. Tada sam objasnio da nisam nikakav plaćenik, da nisam otišao nigde, da sam tu. Jednostavno nisam dao državi da me sklone. Rekao sam ako mi ne daju da budem Miloš Obilić, nema problema biću Kosovka devojka! Mislim da sam bio dobra Kosovka devojka. Tako sam pokrenuo svoju Fondaciju.

Sad da se vratimo na ono pitanje, zašto je pala Republika Srpska Krajina?

-Znate to je bio sukob Istoka i Zapada, sukob socijalističkih i komunističkih zemalja. Sve socijalističke zemlje su se raspale, morala je i Jugoslavija da ode. Svako ko je bio spreman da izda Jugoslaviju svi su dobili novac da bi izdali tu zemlju. Ipak Krajišnici su se držali 5 godina. Danas slušam kritike kako su oni pustili da sve to propadne. Pet godina bez plate, bez prihode, kad ti je dete imalo 7 godina a sad ima 12. To je strašno za izdržati. Vremenom, trbuhom za kruhom ljudi su napuštali Krajinu. Ono što je ostalo već je bilo izmoreno. Hrvatsku su konstantno finansirali. Ta priča da je nju njena dijaspora finansirala je priča za malu decu. Hrvatska dijaspora je finansirala Hrvatsku onoliko koliko je srpska Srbiju. To je sitno. Govorimo o nekoliko miliona i tačka. Sve ono što je dolazilo dolazilo je od drugih država, službi koji su hteli da vide razbijenu Jugoslaviiju.

Šta je onda sa pričom da je Knin pao bez ijednog opaljenog metka?

-Prvo nije pao bez ispaljenog metka. Pao je nakon pet godina rata i pet godina odbrane. On je pao nakon tri prevare. Mis mo tri puta potpisali primirje, a oni krše svoju reč kao što uvek rade, jer nemaju reč, nemaju ništa. Mi stavimo naše oružje pod ključ, oni taj period iskoriste da se dodatno naoružaju i udare nas mučki s leđa. To su uvek radili. Tako da ne prihvatam tu teoriju. Knin je pao kada je palo Grahovo. Ko je odgovoran za to ne želim da ulazim, ali onaj ko je odgovoran za Grahovo na savesti mora da nosi i Krajinu. Kada je palo Grahovo ljudi u Kninu su se osećali odsečeni, nastala je panika i jedan opšti zbeg.

MALTRETIRAO SAM HRVATE U ZATVORU GORE NEGO ŠTO SU ONI MENE

Kako ste proveli period u hrvatskom zatvoru?

-Znate, često me pitaju: “Kapetane, da li su vas maltretirali u hrvatskom zatvoru?” Možda i jesu, ali to nije ni izbliza onako kako sam ja njih maltretirao.

Kako ste ih maltretirali?

-Svakao i kada god sam imao šansu. Ja sam hrvatskom sudu zvanično napisao: “Vi ste zlikovci! Lažovi! Vi nemate časnu reč! Vaša vera je pedofilska! Najveća pedofilska organizacija na planeti je vaša vera! Vi toj pedofilskoj organiziaciji svake nedelje vodite decu na izvolite. Sram vas bilo!”

To ste sve pisali hrvatskom sudu?

-Da, i rekao im u lice sve to dodatno kada sam god imao prilike. I ne samo to. Rekao sam im i: “Vi ste zločinci! Vi ste jedini na planeti imali industrijske pogone za ubijanje dece ispod 14 godina, gadovi jedni!” oni su se tresli kada god me vide. Zbog tih reči su me poslali na kako ga zovu “stegovni postupak” – disciplinski, Ja to prihvatim i krenem da dokazujem sve te moje reči. To je toliko lako dokazivo.

Kako su se završili ti postupci?

-Sedam ih je bilo i uvek sam ja pobedio ili su oni odustali. Držali su me zbog toga u samici godinu dana i to nakon pisma Novaku Đokoviću.

Kako ste se osećali kada Vam je izrečena osuđujuća presuda?

-Očekivao sam to! Nikada u mojoj glavi nije bilo ono: “možda su to časni ljudi! Ne, to su bile gnjide!”Koji bi sudija smeo bilo šta da povoljno učini za Kapetana Dragana? Ko bi smeo da Kapetana Dragana pusti jedan minut ranije nego što treba? Nema te hrabrosti u Hrvatskoj. Nisu oni zli ljudi, nego kukavičke pi… Srbin tamo nema nikakve šanse! Ja sam se pojavio tamo, ja verujem da je to bila neka moja misija, da je to bio moj neki zadatak.

Kako komentarišete činjenicu da danas u Srbiji postoje ljudi koji tvrde da ste vi ratni zločinac?

-Ne znam ja te ljude. Znate, to nisu ljudi. To su izdajnici. Nedaj bože da takvi nešto lepo kažu za mene. Ta gamad, ja ih tako zovem, to su ljudi bez časti, nemaju zemlju, nemaju naciju. Oni nemaju nijedan opipljiv dokaz. Za ratni zločin treba da bude jak proverljiv dokaz, a ta Nataša Kandić nije u stanju da vam da nijedan. Sve što imaju je časna hrvatska reč dokumentovanih lažova. Oni nemaju ništa drugo. Nema nijednog dokumenta, nema nijedne izjave tih navodnih mučenika sa tvrđave, a podsećam vas da su svi bili pregledani nakon rasprave. Stvarno, voleo bih da upoznam ijednog poluinteligentnog čoveka koji može da kaže da sam ja ratni zločinac.

IDEM U KNIN PONOVO NA TENKU

Da li bi danas prihvatili poziv nekoga iz Hrvatske da ponovo odete u Knin?

 

-Da, da… Pogotovo ako bih mogao da dobijem vozačku dozvolu za tenk. Ja ću se sigurno vratiti u Knin i to naoružan do zuba. Ja od toga ne odustajem. Ustaše 1946. godine nisu mogle ni da sanjaju da će ponovo imati državu, zašto bi semi odrekli naše države koja je tamo bila stotinama godina? Tamo smo stotinama godina bili svoj na svome.

IZVOR: ALO 

Kapetan Dragan otkriva sve o čemu je ćutao

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Povezano