KO JE VLADIKA GRIGORIJE – pastir ili vuk u jagnjećoj koži?

Već dugo vremena Savez za Srbiju okupljen oko Dragana Đilasa, a naročito nakon fijaska sa bojkotom izbora, pokušava da pronađe adekvatnu ličnost koju bi promovisala u vođu ove opozicone koalicije i koja bi istupila kao njihov zajednički kandidat na izborima 2022. godine.

Naime, svima okupljenim oko Đilasa je jasno da, i pored ličnih apetita, niko nema kapacitet da stane predsedniku Vučiću na crtu tako da je neophodno pronaći nekog ko taj kapacitet, po njihovom mišljenju, ima.

Ta osoba pronađena je u liku i delu vladike Grigorija odnosno, svetovnim imenom, Mladena Durića, nekadašnjeg vladike Eparhije zahumsko-hercegovačke i primorske, a danas Eparhije diseldorfske i nemačke. Da ovo nisu nikakve kuloarske priče i nagađanja, javnosti je otkrio Sergej Trifunović u svojim objavama na tviteru u kojima tvrdi da Đilas "ode kod vladike Grigorija, nagovara ga da bude kandidat za predsednika...".

Da bismo razumeli otkud baš Grigorije kao kandidat Đilasove struje, potrebno je znati dve stvari. Njih dvojicu vezuje prijateljstvo još sa početka 90. godina XX veka, a obojica su prijatelji, Đilas čak i kum, sa Mlađanom Đorđevićem. Drugi razlog je Grigorijev odnos prema sadašnjim vlastima koji je oduvek izrazito kritički, a često prelazi i meru dobrog ukusa jer se radi o crkvenom velikodostojniku koji bi trebalo bar da se trudi da zadrži privid objektivnosti, ako ništa drugo.

Grigovrijeve političke ambicije nisu od juče. Poznato je da je planirao da politički aktivira u Republici Srpskoj, odnosno BiH, na izborima koji održani 2018. godine i da je jedina dilema koja se postavljala bila da li će to uraditi lično ili otvorenom podrškom jednoj od stranaka koje čine opoziciju Dodiku. U poslednjem trenutku je odustao, iako je imao Ambasade SAD u BiH (ovo, naravno, podrazumeva i saradnju sa američkim obaveštajnim službama) i redovno se sastajao sa ambasadorkom Morin Kormak u vezi sa ovim pitanjem. Razlozi odustajanja nisu poznati, ali Grigorije je jako brzo posle toga napustio BiH i otišao u Nemačku.

Istu netrepeljivost koju gaji prema vlastima u Republici Srpskoj, Grigorije gaji i prema vlastima u Srbiji. Njegova politička opredeljenost nikad nije dolazila u pitanje tako da je, uz podršku tadašnjih vlasti, nametao sebe kao glavnog pretedenta na patrijaršijski tron, još u vreme dok je patrijah Pavle bio živ. Ovu podršku dobio je od Borisa Tadića, Bogoljuba Šijakovića, Mlađana Đorđevića i Dragana Đilasa.

Zato je danas toliki protivnik ove vlasti. On je pripadnik establišmenta dosovske vlasti iako o tome niko ne govori preglasno. Iako javnost u Srbiji, naročito ona van crkve, Grigorija percipira kao sposobnog i progresivnog mlađeg vladiku, spremnog da unese dah svežine u konzervativnu sredinu kao što je SPC, postavlja se pitanje da li je to baš tako?

Grigorije je imidž progresivnog vladike izgradio kroz javni nastup gde koristi blage i pomišljene reči dok, u isto vreme, odbacuje monašku strogost pojavljujući se u neformalnim izdanjima za jednog episkopa, igra fudbal i slično.

Koliko je zaista progresivan, može se videti po načinu na koji se obračunavao sa svojim protivnicima i kritičarima. Tako je pre destak godina isključio iz crkve dvojicu vernika koji su kritikovali njegov rad. Ovo čin je nezabeležen u nojvijoj istoriji SPC. Drugi indikativan primer njegove "progresivnosti" jeste slučaj pretnji nokautom novinaru koji mu je postavljao pitanja o načinu rada Eparhije.

Pored ova dva primera, na internetu je moguće pronaći dokaze o nebrojenim pretnjama koje su on i njegovi saradnici upućivali onima koji bi se usudili da dovedu u pitanje način rada Eparhije zahumsko-hercegovačke i primorske. I, tu se pretilo ne samo lično već i „opasnim prijateljima“ i na druge načine.

Simptomatično je kako je Grigorijeva maska dobroćudnosti i skromnosti padala svaki put kad bi neko pomenuo način na koji mu je poslovala Eparhija i pojavljivao bi se jedan drugi Grigorije, spreman da preti svima i svakom na način koji više prilički srednjevekovnom feudalcu nego pastiru crkve u 21. veku.

Eparhija je poslovala na mnogo načina, ali među njima malo je onih koji su tipični za crkvene organizacije, bar u pravoslavlju. Poslovi su bili razni i različiti. Građevinarstvo. Ugostiteljstvo. Konjička ergela. Vinarija. I mnogi drugi. Svi različiti ali sa jednom sličnošću. Skoro svi su propali. Oni koji nisu, na tom su putu. Danas se procenjuje da je Zahumsko-hercegovačka eparhija dužna između 5 i 15 miliona evra. 

No, to više nije Grigorijeva briga. On je sad vladika u Nemačkoj, a nova mu je eparhija daleko bogatija od stare.

Postavlja se pitanje kako mu je uspelo da skoro svi poslovi propadnu kad su mnogi od njih finansirani iz donacija – države ali i privatnih lica, te iz kredita (doduše, ove kredite eparhija danas ne može da vraća pa postoji velika opasnost da joj budu oduzimani i sakralni i poslovni objekti i druga imovina, pre svega zemljište), dok su neki poslovi su bili i partnerski sa privatnim licima što znači da nije samo eparhija snosila rizik poslovanja.

Da li je vladika Grigorije samo nesposoban menadžer koji prosto ne ume da upravlja poverenom imovinom ili se radi o nečemu još što je daleko opasnije od lične nesposobnosti?
Biće da je u pitanju i jedno i drugo. Jer nije lako napraviti dug između 5 i 15 miliona evra ako ste samo jedno od toga.

Da je lična nespobnost prisutna vidljivo je iz načina na koji se odnosio prema kritikama – ekskomunikacijom vernika, pretnjama i agresijom. 

A da je prisutno nešto više, vidi se iz toga što su novčani tokovi eparhije godinama pod nadzorom koji je sprovodila bosanska obaveštajno-bezbednosna agencija Sipa. Verske zajednice su obično van istraga o tokovima novca jer svaki novac koji polože na račun može biti prikazan kao prilog za koji se ne mora dokazivati poreklo. Uzevši u obzir da su firme koje su bile partneri eparhijskih firmi uspešno poslovale dok su eparhijske propadale, postoji mogućnost da je agencija Sipa istraživala tokove novca koji predstavljaju njegovo pranje.

A kad se uzmu u obzir i druge optužbe o Grigorijevom načinu rada (Simptomatičan primer je izdavanje lokala na Stradunu u Dubrovniku po ceni od 200 evra mesečno umesto za 9000 koliko takav lokal vredi.) lako je napraviti logiču paralelu ka ostalim poslovima. Sigurno je da niko ne bi takvu istragu olako pokrenuo u trenutnoj geo-političkoj situaciji u BiH.

U svakom slučaju, ovakvo gubitaško poslovanje nije ni najmanje umanjilo vladičinu želju za luksuzom pa se kroz Beograd vozio u maseratiju, a po vrletnoj Hercegovini u rendž roveru i oni prestavljaju samo vidljivi deo luksuza. Naravno, nijedno od tih vozila nije bilo u njegovom vlasništvu jer vladika je ipak dao zavet skromnosti. Ipak, to što se ovaj Maserati Vladika vozika u preskupim kolima koja, zvanično, nisu njegova nije poštovanje zaveta skromnosti kao takvog već vrhunac licemerja. Kako drugačije nazvati ovo formalno poštovanje zaveta dok se u isto vreme živi u svakom mogućem luksuzu osim licemerjem?

Nameće se i pitanje, šta bi bilo da se držao svojih zaveta? I da se držao svoje službe umesto što se prihvatio svih mogućih poslova. Možda ne bi morao da moli Sabor SPC da ga pošalje u Nemačku, što dalje od Sipine istrage.
N. J.

IZVOR: SRBIJA DANAS

Vladika Grigorije napušta BiH; Dimitrije Rađenović izabran za ...

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Povezano