MONSTRUM - ČUDOVIŠTE PO IMENU ANTE I NJEGOVE CRNE LEGIJE IZ PAKLA

Moramo da se dobro skoncentrišemo na zadatu temu - na ”lik i delo” sigurno najvećeg monstruma u modernoj istoriji evropske politike (a u oštroj konkurenciji njegovih najbližih saradnika, sve od reda krvavih kasapa maskiranih u ”državnike”, ”oficire” i ”svećenike”) - samo uslovno ”čoveka”, iza koga će zauvek ostati spomen na skoro milion ubijenih nevinih srpskih civila. Retko kada se u jednoj ličnosti skupilo toliko grehova i psihopatskih nagona, kao u slučaju hrvatskog poglavnika Ante Pavelića (1889-1959).

Mnogi će reći da su i u drugim zemljama postojale brutalne serijske ubice u liku političara, posebno u jezivoj istoriji dvadesetog veka, jedinstvene epohe svetskih ratova, masovnih zločina i počinjenih genocida (nad Jermenima, Jevrejima, Rusima, Srbima...), ali ovako sladostrasno uživanje u samom činu ritualnog ubijanja dečice, žena, staraca i civila samo zato što rođenjem pripadaju omrznutom srpskom narodu, takvog nije bilo, čak ni u okultnim ”crnim šumama” nemačkog nacizma. 

O tome svedoče i predstavnici mučenički stradalih Jevreja kad govore o hrvatskom konc-logoru Jasenovcu kao ”još gorem i krvavijem od Aušvica”, pa čak i na sve navikli nemački SS oficiri (dok pišu o ”svinjarijama i bezdušnosti neljudskih Pavelićevih ustaša”). 

Nije lako napraviti logor gori i od same ”fabrike smrti” u Aušvicu, niti zaslužiti zgražanje tolikih Hitlerovih i Musolinijevih oficira koji nisu nikad do tada videli ovakvo iživljavanje nad nevinim ljudima. Zato što je to bilo nešto izuzetno i ekstremno čak i u vremenima najvećih evropskih mučionica i kasapnica, podjednako na bojištima i van njih. 

Niti je bilo moguće videti ma gde (sem u NDH) posebno pravljene sadističke koncentracione logore za istrebljenje srpske, jevrejske i romske dece, pošto je to bio jezivi specijalitet države ustrojene po volji hrvatskog gospodara života i smrti, poglavnika Pavelića. 

Možemo samo da nagađamo kako je ovaj ćutljivi i mračni advokat (iz Like poreklom, a rođen u Hercegovini, gde je njegov otac Mile, železnički radnik, dobio posao na izgradnji pruge Sarajevo-Metković) došao u poziciju da pobije tolike Srbe, među kojima i sedamdesetak hiljada Srpčadi (uključujući tu i tek rođenu odojčad). 

NJega je, rekao bih, izrodila novostvorena Jugoslavija, idealni politički prostor za ovakav Pavelićev uspon i sve ono što je zatim usledilo. 

Početkom decembra 1918. godine, u ime Hrvata, u stvaranje Kraljevstva SHS učestvuje niko drugi do Pavelićev nešto stariji imenjak, takođe ”Ante Pavelić”, zubar (takođe Ličanin, takođe član antisrpske i antisemitske Hrvatske stranke prava, takođe ”starčevićevac” i ”frankovac”).  

Time je i simbolično predviđen sablasni značaj ovog imena i prezimena u srpskoj istoriji, 22 godine pre nego što se u zastrašujućem obličju ponovo pred Srbima pojavio jedan drugi Ante Pavelić.

I kao što je onaj njegov prethodnik u poslednji čas sprečio da se doslovno svi krajevi Austro-Ugarske sa većinskim srpskim stanovništvom ne spoje dobrovoljno, direktno i bezuslovno sa Kraljevinom Srbijom - tako je njegov politički naslednik, ne časeći časa, krenuo u unutrašnji obračun sa nepoželjnim Srbima, koristeći novonastalu istorijsku situaciju (posledice Konkordata, raspad Kraljevine, kapitulaciju jugoslovenske vojske u aprilskom ratu, komunističku propagandu protiv ”velikosrpske hegemonije”, sukobe Italije, Nemačke i Mađarske oko delova teritorija iz sastava Nezavisne Države Hrvatske...).   

Najluđe od svega je što je budući hrvatski poglavnik bio (od 1927) legalno izabrani poslanik u beogradskoj Skupštini te nesrećno napravljene južnoslovenske države - i pored svih njegovih srbožderskih i neumerenih šovinističkih izjava i obećanja iz prethodnih godina! 

I kao što je budući NDH maršal Slavko Kvaternik bio nosilac visokog odlikovanja ”Belih orlova sa mačevima” te iste samoporičuće, antisrpske države (a stalno optuživane za navodno ”velikosrpstvo”); kao što je nadbiskup Stepinac dobijao pohvale i počasti iz Beograda kao bivši pripadnik srpske vojske (samim krajem rata je službovao, kao srpski potporučnik, na Solunskom frontu, u Vranju, Gnjilanu i Prištini) i nosilac ordena ”Karađorđeve zvezde”; tako je i buduća, hrvatska kombinacija Hitlera, Himlera, Hajdriha i Mengelea u jednom biću bio, jedno vreme, poslanik beogradske Skupštine iste one države koju je mrzeo svom svojom dušom (dok ju je još imao). 

Problem nastaje u tome što su zločini, planirani još u Sijeni (dok je čamio u privremenom zatočeništvu, pred rat i stvaranje NDH, Pavelić je proučavao ”tehničke aspekte” turskog genocida nad Jermenima iz 1915-te), bili toliko mnogobrojni, strašni i doslovno neljudski da ih je teško isključivo čovečanskim merilima i pojmovnikom shvatiti i govoriti o njima racionalno i ”antropološki”. 

Poslušajmo zato jedan prosto zastrašujući zapis iz naših Vremena Smrti: 

”Srpski bespomoćni narod je ubijan na najjezivije načine. 

Noge i ruke su im prebijane; oči iskopane nožem; jezik, usne, nos i uši odsecani; kroz glavu im probijene gvozdene šipke; a u lobanje zabijani klinovi. 

Mnogi živi oguljeni do pojasa; potkovani konjskim potkovicama; testerisani živi; srce im naživo izvađeno. 

Polivani ključalom vodom da im lakše ogule kožu; brade i brkovi počupani; prsti na rukama odsečeni (da bi ove srpske velikomučenike naterali da samo iz svojih rana piju krv). 

Mnogima je meso sečeno na kocke; da se i ne govori o bezbroj silovanih žena i devojaka, koje su posle rasporili preko celog tela, presecali im dojke i ispod njih provlačili ruke sa odsečenim prstima...”

Nalažene su i glave Srba stavljene u posudu i ispečene u peći; srpska dečica su terana da, mirno stojeći, bez predaha gledaju pravo u sunce dok ne oslepe (pod pretnjom trenutnog klanja, ako se samo pomere ili na trenutak zatvore oči). Naši mališani su terani da, pregladneli, jedu hranu u kojoj je pre toga stavljena staklena srča; od Srpčića je pravljen sapun, predviđen za komercijalnu upotrebu (i do danas su sačuvane te užasne posude, u Donjoj Gradini), a postojao je i pravi pravcati ”sač” za pečenje srpskih beba (jedan takav možete videti u izložbenoj postavci Vojnog muzeja u Beogradu)... 

A ništa od svega toga nam nije potrebno da shvatimo svu grozotu endehazijskih mučionica i klanica. Dovoljno je ”samo” da zamislimo scene nasilnog odvajanja srpske dece od njihovih očajnih majki, često praćene silovanjima i trenutnom likvidacijom, pa da nam srce utrne od užasa. Da ne govorimo o gadostima koje nemam snage ni da navodim ovde, da vam se ne bi okrenuo želudac. Jer ima stvari koje normalan čovek ne može ni da zamisli,  a kamoli da učestvuje u njima - i to sa neshvatljivom radošću i vatrenim entuzijazmom. 

Stvarno neverovatno, ali, nažalost, istinito. Krvavo i bolno!  

I, zamislite, naslednici počinilaca OVAKVIH ZLODELA nad nevinim srpskim stanovništvom danas SLAVE I PROSLAVLJAJU ONE KOJI SU TE ZLOČINE ČINILI, BEZ TRUNKE SPREMNOSTI NA ISKRENO POKAJANJE ZBOG SVEGA TOGA. 

Kao i njihovi očevi i dedovi u crnim uniformama, i oni ne pokazuju nimalo samilosti, ni ljudskih osećanja za sve one pobijene, poklane, maljem i čekićima razlupane, na kolac nabijene, bajonetima isečene, otrovane, glađu i hladnoćom umorene, podavljene, na strahote naterane i jezivo ponižene SRBE, SRPKINJE I SRPČAD. 

I to samo zato što pripadaju našem mučeničkom, oklevetanom i mržnjom zasutom narodu! 

Kako udenuti u principe ”real-politike” (ekonomske razmene, bilateralnih odnosa, strateških dogovora, regionalne saradnje...) ovaj bestijarijum čistog užasa, dostojnog najstrašnijih opisa pakla na zemlji? 

Kako reći ma šta racionalno, kad se i posle pola veka nastavila ista genocidna operacija kompletnog istrebljenja Srba i svega srpskog sa naših vekovnih i zavičajnih ognjišta na teritoriji nekadašnje austrijske, carske ”Vojne krajine”? 

Problem je što su ovde na delu - više nego očigledno - i demonske, nečiste sile, oni ”besovi” o kojima govore Dostojevski i toliki drugi veliki hrišćanski romanopisci, teolozi i pesnici.

Kako su te podnebesne sile, ovi neljudski entiteti (opisani, recimo, u Jevanđelju, u trenutku kada demoni iz posednutog čoveka prelaze u krdo svinja, koje, zatim, ne može da izdrži tu strašnu posednutost i skače sa stene u more, čeznući za smrću kao jedinim spasom) ušli u onaj deo hrvatskog naroda koji je ustaški određen i temeljno profilisan svojim zagriženim, nepopravljivim antisrpstvom - ja to ne znam i to zaslužuje posebne tekstove i analize, pre svega bogoslova i stručnjaka za ulogu demonskog u istoriji, ali i svih nas, potomaka nevinih (od ustaša i hrvatskih domobrana pobijenih) žrtava.

Zato pažljivo zavirite u oči bez duše ovog čudovišnog monstruma, zbog koga su plakala tolika uplašena dečica i jaukale u užasu njihove nesrećene majke. 

Pogledajte u to lice poglavnika prave pravcate satanske ”crne legije” (ne samo po imenu), koja je četiri godine, poput vampira, nesmetano uživala u prolivanju i prosipanju srpske krvi gde god su stigli i kad god su imali za to priliku - čak i onda kada je bilo jasno da su njihovi nacistički saveznici izgubili rat. Do poslednjeg dana i daha, oni su klali i streljali, kamama i sekirama gradili džinovsku, vavilonsku ćele-kulu modernih srpskih vremena, kao da su slutili da za to neće biti kažnjemni (bar u ovozemaljskom životu) i da će genocidne poglavnikove namere, uredno (samo u drugačijoj uniformi) nastaviti prepredeni Josip Broz, a konačno dovršiti Franjo Tuđman. 

Ova trojica su proveli skoro do potpune finalizacije plan sistemskog genocida nad Srbima. 

Veliki deo našeg naroda je pobijen (i tokom četrdesetih i tokom devedesetih godina); mnogi među nama su rasrbljeni, pokatoličeni ili obezboženi; a na današnji dan pre 14 godina je preko Drine proterano i tih 250.000 Srba (u još jednoj našoj velikoj i strašnoj, prinudnoj seobi). 

I tako su (od 1941. do 1995. godine) spojene sve one tri trećine velikohrvatskog plana o ubijanju, pokatoličenju i proterivanju Srba.   

Ali, i pored toga, mnogi među Hrvatima i dalje kipte od besa na sam pomen ma čega srpskog. 

Sve je okrenuto orvelovski naopačke i u suprotnosti sa svakom logikom. Kao da su oni ”srpske žrtve”, a mi ”hrvatski dželati”...

Ako sretnete nekog od njih, naići ćete na otvoreno i sramno ismevanje jasenovačkih žrtava, a na sam spomen reči ”hleb” (umesto ”kruh”) ili na, ne daj Bože, korištenje ekavice - vade se šipke, noževi i bezbol-palice, u savremenoj varijanti onoga što su pre sedamdesetak godina radili Maks Luburić i ”njegovi mesari” (kako ih slavi i sad čuvena hrvatska narodna pesma-”budnica”).  

Kako izvršiti egzorcizam ove čudne i čudovišne skupine koja se okuplja pod šahovnicom, diže ruke uvis u nacistički pozdrav, sa iskolačenim očima (krvavim od besa i besova), odgovor će dati istorija. Pošto je nemoguće razgovarati i dogovarati se sa opsednutima od mržnje, koji nas, Srbe, i sad vide samo i jedino kao ”remetilački faktor”, ”šizmatike” spremne za inkvizitorsku lomaču, a ne kao ljude i prve komšije (koji moraju da nađu modus vivendi i realan način svog budućeg suživota - nakon što nekako ipak, kad-tad, rešimo ovaj trenutno još uvek nerešivi problem). 

Strašna je odgovornost na svima onima koji su razgorevali tu paklenu mržnju i prizivali nečiste sile, ”da bi pobili sve Srbe bez razlike”, prodajući đavolu dušu zauzvrat. Greh je na ovdašnjim tvorcima po nas kobne Jugoslavije, ali, pre svega: na Anti Starčeviću (nesuđenom rimokatoličkom svećeniku sa semeništa u Senju i studija teologije u Pešti; inače sinu Srpkinje Milice i pokatoličenog Srbina Jakova), na Josipu Franku (zagriženom austrofilu; sinu pokatoličenog Jevrejina; najvećem srbofobu i antisemiti modernih balkanskih vremena), na po Srbe tako zlokobnoj porodici Kvaternik (Eugenu, Slavku i Didi), na Stjepanu Radiću, na Anti Trumbiću, na Vlatku Mačeku, i, posebno, na Anti Paveliću..., ali, ne manje, i na svima onima (predvođenim Brozom, Krajačićem, Bakarićem, Tuđmanom...), koji su partizanski pokret u Drugom svetskom ratu koristili samo kao privremenu masku za svoje antisrpsko i velikohrvatsko delovanje. 

Svi oni su i Hrvate i nas vremenom doveli u pat-poziciju nemoguće misije ma kakvog dijaloga, bez ikakve šanse da se sporazumemo - dok god su među nama isprečene tolike neopojane i bezgrobne žrtve, dokle god se njihove mučeničke duše ne smire nakon pravednog suđenja onima čiji zločini nikad ne zastarevaju (po međunarodnom, ali i božanskom pravu). 

Gledate na ovoj fotografiji pravo neljudsko lice zla, strašnije od svega najstrašnijeg što možete zamisliti. Biće (teško da ga možemo nazvati čovekom) koje bi na Nirnberškom sudu izazvao zgražanje čak i najiskusnijih sudija i sigurnu smrtnu kaznu (bez mogućnosti da mu se digne grobni spomenik posle pravedne egzekucije). 

Ipak, on je, voljom velikih sila i njihovih obaveštajnih igara izbegao hapšenje i zasluženu sudbinu, provevši život u relativnom miru i nezasluženo udobno, da bi, na kraju, bio sahranjen na jednom otmenom privatnom groblju u Madridu (mestu stalnog, demonskog hodočašća svih onih najgorih među njegovim sunarodnicima).    

Nikad do sada nisam nekog prokleo, ali mi jedino sad to pada na pamet u ovakvoj prilici. 

Teško je odupreti se tom nagonu, naslonjenom na osećanju pravde, a ne osvete.       

Ipak, današnja liturgija i osećanje da će na Strašnom Hristovom Sudu i ovo čudovište dobiti ono što je zaslužio me teši i smiruje. Dajući mi, pritom, motiv više da se, iz sveg srca, najiskrenije, pomolim za naše postradale oce i braću i sve srpske velikomučenike pobijene tokom Prvog i Drugog svetskog, kao i ovog najnovijeg rata na teritorijama nekadašnje (od Austrije anektirane) Bosne, Kraljevine Srbije (posebno Mačve), te Nezavisne Države Hrvatske i njene državne naslednice pod vođstvom poglavnika Tuđmana. 

Molitvama srpskih mučenika jasenovačkih, prebilovačkih, jadovničkih, gudovačkih, gospićskih, jastrebarskih, starogradiških, kozaračkih, starobrodskih, glinskih, vojnićkih, šišatovačkih, šidskih, drakulićskih, kostajničkih, livanjskopoljskih, malograduskih, blinjskokutskih, jablaničkih, jabukovačkih, divoselskih, pakračkih, gornje i donjemotičkih, novskih, ogulinskih, osječkih, plaških, popovopoljskih, sisačkih, fruškogorskih, zemunskih, banjalučkih, trebinjskih, žitomislićskih, udbinskih... molim se Gospodu da nas ne osramoti nedopustivi zaborav svega ovog što moramo da nosimo na sebi i u sebi kao svoj zavetni krst! 

Da opravdamo njihove nade i molitve i, istovremeno, spasimo potomstvo ponavljanje ovih nezamislivih istrebiteljskih pokolja od strane nekažnjenih mrzitelja Srbije i ubica srpskog naroda.

Autor: Dragoslav Bokan

KRVNIK S BRADINE, IZDAJNIK I KUKAVICA: Ante Pavelić je živio u ...

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Povezano