Новосадски студенти: Уз Десанкина, нестала дела Кочића, Андрића, Домановића, Ћосића…

Cтуденти четврте године Одсека за српску књижевност и језик и Одсека за компаративну књижевност новосадског универзитета искористили су избацивање дела велике песникиње Десанке Максимовић из завршних разреда гимназије као повод за преиспитивање измена наставног програма.

У низу са Десанком и Кочић, Андрић, Домановић, Ћосић…

У писму својим професорима, они у детаљној анализи измена програма за Српски језик показују да је избацивање Десанкине поезије само једна у низу промена програма, те  да  изјава координаторке комисије да се програм није мењао од 1993. једноставно није  тачна.

„Премда су измене бројне, пажњу јавности привукло је искључивање дела Десанке Максимовић из програма за трећи и четврти разред средње школе. Делује да је било потребно да се искључи једно општепознато и свим генерацијама блиско име да би дошло до реакције“, пишу студенти, наводећи детаљно све измене које су се у програму за Српски језик и књижевност у међувремену догодиле.

Тако сазнајемо да су из првог разреда избачене народне епске песме о ослобођењу Србије и Црне и Гундулићев Осман („највећи еп словенског барока“), а да су „Рани јади“ и поезија дубровачких петраркиста пребачени у изборни део програма. Народна проза сведена је на једну бајку по избору, лирика на једну митолошку песму, а у програму више нема ни усменог предања о Св. Сави.

Без Змајеве сатире и „Ђачког растанка“

У истраживању студената књижевности новосадског универзитета уочено је и да  је приповетка „Вођа“ Радоја Домановића премештена у основношколско градиво, да се уместо „Народног посланика“ обрађује „Госпођа министарка“, а уместо „Зоне Замфирове“ приповетке „Ибиш-ага“ и „Кир Герас“. Из градива основних школа искључен је и роман „Поп Ћира и поп Спира“, док су се у изборном делу нашла Орфелинова дела и роман  „Кад су цветале тикве“.

„Из канона српске књижевности нестала је Јакшићева драма `Јелисавета, кнегиња црногорска`, као и роман `Бакоња фра-Брне` Симе Матавуља, `Ђачки растанак` Бранка Радичевића и Змајева сатирична поезија. У програму такође више нема места за Вуков лексикографски (премештен је у модул Језик), филолошки и антологичарски рад. Поезија Војислава Илића пребачена је у трећи разред, где је овај песник представљен једном једином песмом“, наводи се у овој студентској анализи.

Они напомињу да је из програма избачена и драма „Јазавац пред судом“ Петра Кочића, збирка „Ex Ponto“ Ива Андрића, Вељко Петровић, али да је највећи проблем који је наишао на медијску пажњу искључивање поезије Десанка Максимовић. Исту судбину као и Десанка деле и стихови  Станислава Винавера, Милана Дединца, Рада Драинаца и Растка Петровића.

Пожељнија дела која мање изазивају критичко мишљење

Поред Десанкине збирке „Тражим помиловање“ из програма четвртог разреда избачена је песма „Каленић“ Васка Попе, роман „Време смрти“ Добрице Ћосића, као и аутори Бранко Ћопић, Антоније Исаковић, Матија Бећковић, Ранко Маринковић и Весна Парун.

„Неке од ових промена нису проблематичне, напротив, нужне су, али неке јесу“, напомиње се у студентском истраживању и додаје: “Показује се на више примера жеља да се дела са критичком нотом потисну делима која мање изазивају критичко мишљење, а и да се дубровачки део српске књижевности у потпуности занемари.

Они додају и да се нови програм огрешио о поезију и драму.

Исказујући разумевање за ограничен број часова књижевности и преоптерећеност ученика, студенти завршне године студија Српске књижевности и језика и компаративне књижевности новосадског универзитета ипак сматрају да је неопходно учинити све да се заштити „елементарни канон и спречи дисконтинуитет у средњошколском проучавању књижевне историје“:

„То је наша морална обавеза, а као студенти овог факултета, требало би да се бавимо очувањем наше културе, али и наставном праксом, програмима и уџбеницима из књижевности на нижим нивоима образовања. Наша једина жеља јесте да истакнемо промене које су погрешне, да замолимо за транспарентност рада тих комисија и да се за све промене питају стручњаци и јавност. Десанка Максимовић ће се вратити у програм, али проблем је принцип по коме се промене спроводе и ко утиче на њих“, закључују студенти Одсека за српску и Одсека за компаратвинву књижевност новосадског универзитета.

За професорку Филозофског факултета у Новом Саду, др Бојану Стојановић Пантовић огорчење изазива не само одлука о избацивању дела наше песникиње из завршних разреда гимназије, већ и, како каже, немушто и непрофесионално образложење комисије Завода за унапређење наставе.

Логичка контрадикторност

„Они говоре о тзв. ванвремености Десанкине поезије, а с друге стране о њеном неуклапању у тзв. дух епохе. Наравно да је ово у логичкој контрадикторности јер дело не може бити универзално уколико уједно не говори нешто суштинско о своме времену и историјском контексту у коме је настало. А ова збирка то свакако јесте, и у томе је модерна бар колико су у своје време биле Попина „Кора“ или „87 песама“ Миодрага Павловића, без чијих се дела, као и без Десанкиног, не може замислити канон српске књижевности“, наглашава професорка Стојановић Пантовић.

Она подсећа да наша најзначајнија песникиња има дела која се могу изучавати на различитим нивоима узраста, укључујући и факултетски, а да се целокупан опус непрестано може критички преиспитивати и тумачити. О накнадном умештању збирке „Тражим помиловање“ у  први разред гимназије, професорка Стојановић не мисли као о добром решењу.

„То није добро решење јер се у збирци „Тражим помиловање“ пројектује садашњост у прошлост, а не обрнуто, како комисија тврди.“

Нашој струци сваким даном измиче властити предмет

Стојановић Пантовић подсећа и да се пажљивим увидом у досадашње измене планова и програма јасно види да ово свакако није била прва измена после 1993. како се тврди:

„Из програма је избачена главнина важних српских песника и није сасвим сигурно да ли су алтернације у прози и драми, као и однос обавезне и изборне лектире, уравнотежени и квалитетни. Историја српске књижевности и њена едукативно-естетска улога у нашој култури не сме бити искључиво питање комисија, макар и оних најкомпетентнијих. Али многа питања наше струке којој сваким даном измиче властити предмет остала су отворена и о томе на жалост нема јавних расправа“, каже наша саговорница.

Кад могу медицина и економија, зашто не може и књижевност

Она открива да је брине непоштовање струке и компетенције оних  који се професионално баве српском књижевношћу.

„Ако се у медицини, археологији и економији поштује струка, зашто то није случај са нама, који смо Десанкино дело последње деценије исцрпно тумачили у контексту српске историје, поезије и културе 20. века, а песници добијали награду са њеним именом? Ко су они чији је глас у формирању читалачке културе младих и јачању свести о националном идентитету овде био битнији“, пита се професорка Бојана Стојановић Пантовић.

Извор:rs.sputniknews.com, Дејана Вуковић
1122721176_0_25_2255_1244_1000x0_80_0_1_892896bdae3c963008856cfa3002731a-750x406.jpg

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Povezano
Autor:
Najpopularnije
окт 26, 2020, 2:21 по подне - Suza