PODRAVANJE KOD MILIĆA I SREBRENICE : ZLOČIN PRED KOJIM JE PATRIJARH PAVLE ZANEMEO

Masakr u selu Podravanje (opština Srebrenica) predstavlja jedan od najstrašnijih i najmonstruoznijih zločina nad srpskim stanovništvom u Podrinju. Tog 24. septembra 1992. naoružane horde muslimanskih ekstremista pod komandom Nasera Orića izvršile su strahovit napad na ovo nebranjeno selo i pobile sve što se moglo pobiti. Samo tog dana je ubijeno 40 civila, mahom starih i nemoćnih a tokom čitavog rata ukupno je ugašeno 64 života ovog malog podrinjskog mesta. 
Prema popisu iz 1991. u Podravanju je živelo 413 stanovnika i svi su bili srpske nacionalnosti. Meštani su oduvek, pa čak i u najtežim danima rata pomagali komšijama Bošnjacima iz susednih sela, davali im namirnice, čuvali ih i branili, da bi zauzvrat dobili metak !

PODRAVANJE KOD MILIĆA I  SREBRENICE : ZLOČIN PRED KOJIM JE PATRIJARH PAVLE ZANEMEO

Novinari i patolozi koji su pristigli odmah nakon pokolja svedočili su da u selu nisu preživele čak ni životinje. Zlikovci su tog hladnog, jesenjeg dana ubijali sve što su stigli: i žene, i starce, i bolesne i nemoćne pa čak i stoku i živinu. Gotovo nijedna žrtva nije ubijena metkom u glavu već su sve žrtve, nezavisno od pola i uzrasta, zverski mučene pa masakrirane hladnim oružjem (sekirama, mačetama, noževima) ili vatrenim oružjem. Mnoga tela su obezglavljena, ljudima su sečene ruke, noge, šake, uši..vađene su im oči. Zabeležena su i silovanja i zlostavljanja žena...sve ovo dovoljno govori o monstruoznosti onih koji i danas slobodno šetaju Sarajevom, Federacijom a možda i Podrinjem. 

PATRIJARH PAVLE BIO ŠOKIRAN JEZIVIM PRIZOROM IZ PODRAVANJA


Zaprepašćen ovim monstruoznim zločinom oglasio se, posebnim saopštenjem, Sinod Srpske pravoslavne crkve, a Njegova Svetost Patrijarh Pavle održao je pomen nevino stradalim mučenicima. Patrijarh je bio šokiran i vidno potresen scenama iz Podravanja koje je video te se i sam zapitao "U šta su se ljudi to pretvorili, gde su se zagubile one ljudske vrednosti ? Nijedna religija i vera ne dopušta i ne dozvoljava ovo zlo". 

Zločin i masakr su osudili mnogi svetski političari i predstavnici organizacija a slike masakriranih Srba ovog sela prenele su u svojim emisijama mnoge domaće i strane televizije. Jedna od predstavnica Crvenog Krsta, zamalo se nije onesvestila istakavši da takva zverstva nisu viđena ni u najprimitivnijim afričkim i južnoameričkim plemenima. Upućen je apel svetskim zvaničnicima i moćnicima da što pre zaustave teror srebreničkih muslimana. Nažalost, molba je uslišena tek u aprilu 1993. kada je ovo područje navodno demilitarizovano ali je do tog datuma još stotine civila pobijeno.   

Za zločin protiv čovečnosti i civilnog stanovništva koji je počinjen u selu Podravanje do danas niko nije procesuiran niti osuđen. U ovom strahovitom napadu je ubijeno 40 meštana. Reč je o civilima, uglavnom ženama, starim i bolesnim licima ubijenim u svojim kućama. Bilo je možda pet do šest vojno sposobnih muškaraca koji nisu imali ni prut da se bore a kamoli nešto od naoružanja. svedočili su izbegli meštani. Poklani su i pobijeni u svojim kućama, u svom selu kao žrtve ratnog zločina. Podravanje je bilo etnički čisto srpsko selo i ovaj akt bezumlja predstavlja čist primer agresije muslimanske vojske. U napadu su učestvovale i muslimanske žene kao i maloletnici koji su pljačkali, palili i učestvovali u zločinima, govorili su preživeli svedoci. 

Supružnici Miladin i Spasenija Perendić, penzioneri od po 70 godina, svirepo i mučki su ubijeni pred svojom kućom i to dok su kopali krompir. Nakon toga su masakrirani. Domaćice Mirjana Šarac (49) i Mileva Petrović (44) su ubijene vatrenim oružjem iz neposredne blizine, nakon čega su obe masakrirane. Osman Ademović je hicima iz vatrenog oružja ubio Milijana Vasića (41) i supružnike Stanku i Tomislava Perendića. Penzioneri Vojin (70) i njegov brat Svetozar Jovanović (69) su najpre zarobljeni a potom streljani. "Kolji to, šta će nam ta srpska paščad", uzviknuo je muslimanski vojnik. Vojinova ćerka Gina je pre nekoliko godina ispričala za medije svoja sećanja: "Otac je bio civil. Imao je 69 godina i ubijen je na kućnom pragu. Podlegao je mučenju. Strica, takođe civila, smo kasnije pronašli isječenog na komade. Žive su ih mučili i za to još niko nije odgovarao".


Bratunački profesor Miloš Mitrović, rodom iz ovog sela, ispričao je pre nekoliko godina za medije da mu je tog krvavog 24. septembra 1992. ubijena majka Ruža koja je imala 65 godina, stričevi Drago (68) i Mihajlo (61) je kasnije nađen bez glave.
Zaklan mi je i stric Drago Mitrović (68) koji je preživio ustaško klanje u Drugom svjetskom ratu i živio bez moći govora sa traumama sve do ovog rata, kada su ga ponovo uhvatili i zaklali potomci onih koji su ga klali 1941. godine. To je jedinstven slučaj da jedan čovjek doživi dva klanja u dva rata za 67 godina života, priča Mitrović. Oni koji su preživeli svjedoče da mu je koljač rekao: "Preživio si '41, a sada sigurno nećeš" i odsekao mu glavu. To znači da ga je ubica lično poznavao.


Zločinci su uz povike "Allahu ekber", "tekbir" i "Koljite zene i djecu" išli od kuće do kuće i ubijali sve sto bi tamo zatekli. Ubijena je gotovo cela porodica Marinković: Miloš, njegova supruga Dikosava i njihova dva sina Milovan i Rade. Milojka Marinković je imala tu sreću pa preživi pokolj a u masakru je izgubila roditelje i dva brata ispričala je: "Majka Dikosava je sa ranjenim sinom Radetom krenula u beg i povlacenje. Tu u sumi ostala je sa jos desetak zena i starijih osoba. Ovde su ih zarobili a potom svirepo ubilo Oricevi zlocinci. Nakon 56 dana smo ih sahranili, bilo je i spaljenih, bilo je i odsječenih glava. Mome bratu su odsjekli glavu, drugi brat je spaljen. Majka je nađena u kompletu ali sa vidljivim tragovima mučenja. Oca nikada nismo ni nasli." - ispričala je Milojka. Dan kasnije muslimanski zločinci su napravili pravo veselje i feštu, doneli su glave pobijenih Srba i uz pesmu slavili zlocine. Cela Srebrenica je tada pevala i slavila ubistva nedužnih žena i staraca. Na kućnom pragu su pobijeni i penzioneri Milan Šarac (1929), Gojko Tomić (1930), Rade Lazarević (1920) i mnogi drugi.

Musliman S.S. iz Srebrenice pričao je kako su vojnici Nasera Orića po dolasku iz Podravanja govorili kako su tamo od naoružanja našli samo jednu pušku i ništa više što jasno svedoči da je to selo bilo mirno, udaljeno od borbenih linija, mesto gde nije bilo nikakvih borbenih dejstava a koje je opet stradalo bez razloga. Po njegovim rečima, napad na Podravanje je imao za cilj iživljavanje nad civilima i ubijanje nemoćnih staraca kao i pljačku i palež. Žene i maloletnici su u Srebrenicu doneli veliki broj pokradene srpske odeće, belu tehniku, razne predmete,stoku čak i traktore. Po oslobođenju Srebrenice u julu 1995. u gradu i muslimanskim stanovima je pronađeno mnogo pokradene srpske imovine (odeće, obuće, nakita, predmeta) iz Podravanja. 

U knjizi "Hronika našeg groblja", našeg istaknutog istoričara Milivoja Ivaniševića su navedene izjave preživelih svedoka prikupljene neposredno nakon masakra u Podravanju:



DRAGINJA TOMIĆ:

"Do izbijanja rata ja sam, kao domaćica, živjela sa svojom porodicom u selu Podravanje, sve do 24.9.1992. godine. Okolna sela oko Podravanja su pretežno muslimanska sela. Do izbijanja rata živjeli smo u dobrim komšijskim odnosima, jer naš srpski narod je oprostio što je u Drugom svetskom ratu od strane mještana iz navedenih muslimanskih sela popaljeno
Podravanje i pobijeno mnogo naroda. U moju kuću su često dolazili muslimani, najčešće šumski radnici, koji su sa mojim mužem radili zajedno u sječi šume i uvijek sam im ja sušila i
prala odjeću, kada je trebalo, te ih ugošćavala kao dobronamjerne komšije. Sve je to trajalo do izbijanja rata, a nesretnog 24. 9. 1992. godine, u četvrtak ujutro oko 9,15 casova, iste te komšije, ponovo su napali na Podravanje, a bilo ih je strašno mnogo, te su nailazili sa svih strana, Pucali su iz svih oružja. Među ubijenima je i moj muž Mihailo, jer je ostao ranjen, ali je kasnije pronađen spaljen. Samo dio tijela je nađen, a tako su prošli i mnogi drugi. Dok je nas nekoliko bježalo pravcu Gunjaka, vidjela sam ubijene civile. Njih nije imao ko nositi, pa su ostali na rudniku, a kasnije su ih muslimani pohvatali i nađeni su poklani i isječeni na komade. Toga dana je Podravanje spaljeno totalno, a prije toga
sve sto je vrijedilo pokupili su i opljačkali, tako da smo ostali bez igdje ičega.  Mnogo je naroda izginulo, ima puno nestalih."


MIODRAG PERENDIĆ:

- Ja sam od rođenja živio u selu Podravanju, a poslednjih šest godina sam bio i predsednik Mjesne zajednice Podravanje u čijem sastvu, pored Podravanje, su bili i sela muslimana Bijelo Polje, Bučje i Kutuzero. Godinama smo živjeli zajedno, radili u istim firmama i nismo imali bilo kakvih problema sve dok nisu poceli stranački izbori. Dana 24. 09. 1992. godine oko 08,30 casova muslimani su okružili selo Podravanje sa svih strana, a čula se i prva puska, ispaljena iz pravca sela Bučje na zaseok Marinkoviće. Kasnije se vatra otvorila sa svih strana. Ličilo je na pravi pakao i nastala je pometnja medju stanovnistvom. Iz pravca Paleža muslimani su došli sa jednim tenkom odakle su počeli dejstvovati po selu i stanovništvu i tu je zapaljena i moja kuća, a dok su artiljerijsku podršku imali iz pravca Osmača. Navodim da su muslimani imale i jedan trocjevac koji je nemilosrdno tukao po zbjegu žena i djece, a već je i cijelo selo bilo u plamenu. Toga dana je stradalo oko 40 stanovnika Podravanja, a bilo je slučajeva da je ginula i cijela porodica. U ovom zločinu učestvovale su nase prve komšije muslimani iz gore navedenih sela, a neke sam i licno prepoznao, kao sto su Ademović Osman iz Djila. Taj isti Osman ubio je Perendic Stanku, Vasić Miliju, a ja sam bio ranjen. Takodje sam prepoznao Tursunovic Zulfu, zv. Tursun, koji je imenom zvao pokojnog Tomislava Perendica, zatim Ajić Sabriju iz Kutuzera, te Sabita Ajšića, Delić Ramiza iz Bijelog Polja, Hirkić Aliju, zvanog Kiljara, Delić Ibru i jos neke kojima se ne mogu sjetiti imena.  Znam da je ovom akcijom komandovao Orić Naser iz Srebrenice. U nasem selu je prije rata radio ucitelj Adem Oalic, iz Krivača, opstina Han Pijesak, a kasnije je otisao u Konjevic Polje, da bi na nas doveo oko 200 ljudi. Kako sam već naveo naše selo je komplet spaljeno i opljačkano, a dosta je izginulo nemoćnih i starih. Pored privatnih kuća u Podravanju je spaljena i osnovna skola, prodavnica, Dom omladine, zatim zgrade vlasnistvo rudnika... Sva poginula lica u tom napadu su bila masakrirana i unakazena, a koje smo nalazili poslije nekoliko dana, pa cak i mjeseci. Tog dana sam licno izgubio oko 23 člana bliže i dalje familije."

 

Milivoje Ivanišević: "Hronika našeg groblja"

IZVOR: ISTINA I PRAVDA PORTAL SRPSKOG NARODA 

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Povezano
Autor:
Najpopularnije
окт 26, 2020, 2:21 по подне - Suza
окт 25, 2020, 6:49 по подне - Boris M.