TUŽNO SEĆANJE NA MAJKU LJUBINKU IZ BRATUNCA: TRI SINA UBIJENA NA KUĆNOM PRAGU!

Ljubinka SImic Bratunac - Crni BOmbarder Portal

Pre nekoliko godina zaspala je večnim snom Ljubinka Simić, majka heroj iz Bratunca. Od tuge za svojom ubijenom decom pre nekoliko godina je preminula majka Ljubinka Simić iz sela Polom kod Bratunca. Njoj su muslimanski zločinci iz Srebrenice na kućnom pragu ubili tri sina - Mitra (32), Nenada (28) i Ljubišu (19). Simići su živeli mirno i bili su u korektnim odnosima sa svojim komšijama muslimanima. Mnogima su za života i pomogli. Prijatelji i poznanici ih pamte kao poštenu i vrednu porodicu, kao dobre, časne i skromne ljude. Ljubinka je čitav život provela radeći, obavljala je i najteže seoske poslove kako bi odhranila svoju decu i obezbedila im lepšu i kvalitetniju budućnost. Bez supruga Drage ostala je još 1984. te je bila prinuđena da se sa decom snalazi kako zna i ume. Nije znala za odmor, za uživanje, za predah...rad od jutra do mraka bio je njena svakodnevica.

Selo Polom je prelepo mesto smešteno pokraj Drine. Prema popisu iz 1991. ovde je živelo 436 stanovnika i svi su bili srpske nacionalnosti. Tokom rata je više puta napadano od strane muslimanske vojske sa ciljem da se celokupno stanovništvo ovog mesta zatre. Veliku tragediju stanovnici Poloma su doživeli i tokom Drugog svetskog rata i to od svojih komšija muslimana, integrisanih u fašističke jedinice. Mnogo naroda je te 1941. ubijeno, najviše žena i dece...pet decenija kasnije istorija se ponovila! I ponovo su žrtve bili Srbi a dželati prve komšije - muslimani. 

b1.png



Poput nekoliko desetina majki kojima je rat odneo po troje i više dece, i ova hrabra, čestita žena dobila je nacionalnu penziju. Vlada RS pružila im je kakvu-takvu, makar i moralnu, satisfakciju. Jer, bol je neprebolan, a svaki novac - obesmišljen!

Ljubinka, žena-junak, i pored velike tragedije koja joj je zauvek izmenila ovaj, kako kaže, život bez života, ponosito je istakla te 2008. da nije ni očekivala tu, uvećanu penziju. Svesna da ih zauvek nema, kao da odnekud ipak očekuje svog Mitra, svog Nenada, svog Ljubišu... Utehu joj, kako je tada ispričala najviše pružaju sin Đuro i unuk Ljubomir, tada odličan učenik četvrtog razreda osnovne škole.

- Zahvalna sam državi na nacionalnoj penziji. Setili se majčinih muka.  A, meni, ako je pravo, nikad i nije bilo lako. U brdima, gde sam živela, danju sam kopala i žnjela, a uveče, uz petrolejku, plela čarape i džempere mojim sokolovima i sokolicama. Zorom je, opet, valjalo zgotoviti jelo za radnike na njivi, pripomoći gde treba...tri sina su mi ubili na ognjištu, na kućnom pragu samo zato što su bili Srbi i niko nije odgovarao - govorila je 2008. medijima Ljubinka. Ubrzo je preminula od tuge a pravdu nikada nije dočekala. 

TRAGIČNI 15. MAJ 1992. I DALJE SE PAMTI!


Ljubiša je imao devetnaest ipo godina kada je mučki i svirepo ubijen. Radio je kao građevinski radnik u Novom Sadu ali svoje selo nije mogao prežaliti, te se uvek vraćao i ostajao po nekoliko meseci. Tako je bilo i početkom nesrećne 1992. Bio je jedna od prvih žrtava u Bratuncu. Nakon stravičnog masakra na Đurđevdan kada su Orićeve snage zaklale i zapalile šestoro starijih srpskih civila usledili su napadi na druga srpska sela. Nenad je imao 28 godina, takođe je bio građevinac i radio je jedno vreme u Beogradu. Obojica su ubijeni na svirep i podmukao način 15. maja 1992. u svom rodnom Bratuncu. Ovaj datum smatra se jednim od najtragičnijih budući da su tog dana muslimanski vojnici zverski ubili čak 20 srpskih civila, mahom starije dobi. 15. maj 1992. zauvek će ostati crnim slovima upisan u sramnoj istoriji Bosne i Hercegovine kao dan kada su srebrenički muslimani  pokazali svoje pravo lice..

Ljubiša i Nenad su mučki i svirepo pokošeni rafalima dok su se kretali civilnim, putničkim vozilom. U knjizi "Hronika našeg groblja", našeg istaknutog istoričara Milivoja Ivaniševića kao izvršioci ovog masakra navode se Gerović Alija, Gerović Mevludin , Gerović Musa , Gerović Ramiz, Gerović Ramo, Gerović Hasan, Gerović Huso, svi iz sela Glogova kod Bratunca.

Pred samo svitanje 15. maja 1992. naoružane muslimanske snage izvršile su napad na srpska sela Međe, Osredak, Viogor i Orahovica u opštini Srebrenica počinivši tom prilikom težak masakr. Danima pre napada u više navrata vođeni su bezuspešni razgovori sa muslimanskim predstavnicima o mirnom suživotu. Muslimanske pregovarače predstavnike meštana iz okolnih sela najčešće su predvodili milicioneri Hakija Meholjić i Naser Orić. 

Kada je Srbima izgledalo da je dogovor ostvaren, muslimani su iznenada napali i zaposeli navedena srpska naselja. U napadu su učestvovali dobro naoružani pripadnici "Armije BiH" regrutovani u okolnim muslimanskim selima Srebrenice i Bratunca. U zaseocima
Čumovići i Rovići, na prevaru je uhapšeno 36 meštana srpske nacionalnosti koji su odvedeni u logor "Pilićarnik" u zloglasnim Potočarima gde su danonoćno prebijani, zlostavljani i mučeni. Među zatvorenicima je bilo mnogo žena i dece, čak i jedna trudnica. Dve devojke su silovane u tim logorima. Istovremeno, desetine meštana selo Karno zarobljeno je i odvedeno u logoru u selu Grebren gde su bili podvrgnuti torturama i teškim uslovima.

Nakon napada na Viogor ubijeni su civili Stoja Vasić (84) i Drago Jovanović (64). Stoja je, prema svedočenju njenog sina Slobodana, bila nepokretna i nije mogla da beži iz sela, te je ostala u svojoj kući gde su je muslimanski ekstremisti zlostavljali pa živu zapalili. Ni Drago Jovanović zbog bolesti nije uspeo da pobegne iz sela pa je prema kazivanju svedoka Miladina Ristanovića, ostao kod svoje kuće gde je zverski ubijen ubijen, a njegovi posmrtni ostaci nisu još pronađeni. Još nije pronađeno ni telo Obrada Vasića (38) koji je nestao za vreme napada TO Srebrenica na selo Bojna kod Srebrenice. To selo takođe je uništeno početkom maja, a stanovništvo prognano. U selu Sjemovo muslimanski vojnici su brutalno ubili i nepokretnog starca Miloša Zekića (80) koji je nakon ubistva i zapaljen u svojoj kući, a selo je spaljeno i porušeno.

I selo Osredak, naseljeno isključivo Srbima zapaljeno je petnaestog maja. Stanovnici tog sela dan ranije su prognani, jedino je ostao Sekula Ristanović (87), invalid, nepokretan. Nakon mučenja i tortura, Orićevi zlikovci su nedužnog starca živog zapalili u njegovoj kući.
U isto vreme jedinice TO Srebrenica koje su predvodili Hakija Meholjić i Nedžad Bektić, komandant brigade „3. maj“ Kragljivoda (i član štaba svih oružanih snaga u Srebrenici), napali su srpsko selo Međe. I to selo je spaljeno, a u selu je ubijeno sedmoro civila, među njima Vojislav Đurić (73) i njegov sin Novak (47), inače gluvonema i mentalno zaostala osoba, dok je u zaseoku Karno zverski ubijena domaćica Petrija Andrić (60) i to hladnim oružjem, nožem ili mačetom. Prema svedočanstvima preživelih ranjenih meštana, nakon upada Meholjićevih i Bektićevih jedinica u taj zaselak, zarobljeni su i civili Milojko Gagić (52) i Radivoje Subotić, da bi potom bili mučeni i naposletku ubijeni. Meholjićevi i Bektićevi vojnici nekoliko dana kasnije zapalili su i Radoševiće, a tom prilikom u svoj kući ubijen je i zapaljen starac Aleksa Perić  a u besomučnom napadu na Orahovicu je ubijen slobovidi starac Radojko Petrović


MITAR UBIJEN NA KUĆNOM PRAGU


Mitar Simić veoma je teško podneo smrt svoje braće ali se zbog majke i brata hrabro držao ne posustajući. I on se poput svoje braće bavio građevinom a pre rata je radio u Novom Sadu. Mitar je okrutno ubijen 2. februara 1993. na svom kućnom pragu tokom napada muslimanskih agresora na selo Polom. Tog dana ubijeno je i ranjeno nekoliko civila i meštana ovog sela a par kuća je popaljeno. Agresori iz zaštićene zone, naoružani raznoraznim naoružanjem izvršili su napad na ovo nebranjeno, čisto srpsko selo i počinili nezamisliv zločin. Bio je to težak udarac za majku Ljubinku koja se nije oporavila ni od smrti prva dva sina a već je morala da sahranjuje i trećeg. 

LJUBINKINE NEPREBOLNE RANE


- Ostali su mi sin i unuk i kud ću bez njih?! A znala bih kud. Drina bi znala. Majke da su se pitale nikada ovog zla ne bi bilo. I guja pod kamenom žali, da neće majka - jadala se Ljubinka 2008. novinarima, onim malobrojnim kojih je interesovala tragedija srpskog naroda u Srebrenici i Bratuncu. Za monstruozna ubistva njeno troje dece do danas niko nije odgovarao. Zločinci slobodno šetaju i uživaju u čarima slobode a preživele žrtve žive u strahu jer dok su ubice, silovatelji i koljači na slobodi, niko ne može biti siguran ni bezbedan.

Šokantno je to što tragediju porodice Simić i bol majke Ljubinke ne pominje više niko. Svih ovih godina nije napisan nijedan tekst o sudbini Ljubinke Simić i svim mukama koje je ova hrabra i čestita žena proživela. Skroman tekst Večernjih Novosti iz 2008. je sve što se može pronaći o Ljubinki i njenim sinovima. I ništa više!

A zaslužila je Ljubinka da se njeno ime spomene u knjigama, da se o njenoj tragediji snimi film ili pak neka dokumentarna emisija. Zaslužila je ova hrabra majka, baš kao i njena deca da neka ulica, trg ili institucija u Podrinju, Republici Srpskoj ili Srbiji ponesu njeno ime ili ime njenih sinova. Istovremeno, u Novom Pazaru, gradu na jugozapadu Srbije je centralni trg nazvan po Hatidži Mehmedović, preminuloj članici Udruženja "Majke Srebrenice" koja je ostala upamćena po aplaudiranju Naseru Oriću i veličanju njegovog lika i dela, ali i po i negiranju srpskih žrtava. Oslikan je čak i veliki mural u njenu čast na jednoj zgradi.

Tragedija porodice Simić mora postati deo kulture sećanja našeg naroda jer upravo to oslikava svo bezumlje rata i užasa koji je srpski narod u Srebrenici doživeo tokom 1992. ali i kasnije. 

Izvor: Večernje Novosti 

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Povezano