VLASENICA : SEĆANJE NA STRAVIČNE ZLOČINE U KLJEŠTANIMA I ŠADIĆIMA

Prošlo je 28 godina od nekažnjenog zločina muslimanskih vojnika - pripadnika tzv. Armije BiH nad srpskim civilima u selima Šadići i Klještani u opštini Vlasenici. Tog letnjeg dana bez milosti su ubijane žene, starci i nemoćni civili a zebeleženo je i nekoliko slučajeva silovanja

 

sada.jpg


Ni 25 godina od završetka rata, za stravične zločine nad Vlaseničkim Srbima do danas niko nije odgovarao. 


Područje opštine Vlasenica, kao i čitavo srednje Podrinje, bili su teritorijalna aspiracija ideologa i protagonista projekta "čiste muslimanske Bosne i Hercegovine" još tokom perioda osmanske vladavine, a domicilni muslimani / Bošnjaci su svoje genocidne namere pokazali u periodu tokom Drugog svetskog rata (1941-1945) kada je u Vlasenici i srednjem Podrinju ubijeno preko 10 000 Srba, među kojima i četiri stotine dece. Pet decenija kasnije, potomci muslimanskih fašista ponovili su zločine svojih predaka sa istim ciljem - da zatru sve srpsko.  

 

Muslimanske snage su tokom poslednjeg rata (1992-1995) na teritoriji srednjeg Podrinja ubile 3267 građana srpske nacionalnosti, uključujući i 72-oje dece. Samo na području predratne vlaseničke opštine (uključujući Miliće i Šekoviće) ubijeno je više od pet stotina Srba, među kojima i mnogo žena, staraca i dece. Nad građanima srpske nacionalnosti su tokom trajanja rata počinjeni brojni ratni zločini od masovnih egzekucija, silovanja, mučenja, nasilnog i sistematskog progona pa sve do uništavanja verskih i kulturnih objekata. Vrlo brzo su širom vlaseničke i susednih opština formirani i logori za Srbe u kojima su vršene najgnusnije torture i zverska mučenja, sadistička iživljavanja, silovanja, sakaćenja te masovne egzekucije. Žrtve ratnog bezumlja bili su civili oba pola i svih uzrasta: od male dece do starih i nemoćnih. Uništeno je i spaljeno preko trideset sela i zaselaka a mnoge kuće do danas nisu obnovljene. Osim Srba, žrtve pomahnitalih muslimanskih razbojnika su bili i brojni pošteni muslimani koji su hapšeni, mučeni i zlostavljani samo zato što nisu želeli da uzmu oružje u ruke i ubijaju svoje dojučerašnje komšije Srbe. Neki su svoje poštenje i dobrotu platili glavom. Jedan od najzloglasnijih logora bio je onaj u selu Cerska, čuvenom muslimanskom vojnom uporištu. U tom logoru su vršena nečovečna postupanja, silovanja i zlostavljanja zarobljenih srpskih civila ali i poštenih muslimana koji su odbijali da uzmu puške u ruke i ubijaju svoje dojučerašnje komšije Srbe. Nekoliko civila je ovde ubijeno, uključujući i dete od 16 godina dok je jedna trudna Srpkinja višestruko silovana zbog čega je izgubila bebu.

 

ŠADIĆI - ZLOČIN BEZ KAZNE

Jedan od monstruoznih zločina dogodio se i sredinom avgusta 1992. kada su muslimanski zlikovci napali nebranjena srpska sela Klještani i Šadići i tako počinili masakr neviđenih razmera. U zoru 13. avgusta 1992. napadnuto je prvo selo Klještani gde je masakriran veći broj civila. U svojim kućama zaklani su civili Vojin Klještan (1936) i njegova supruga Grozda Klještan (1930). Oboje su mučeni na strašne načine a potom izmasakrirani hladnim oružjem. Slična sudbina zadesila je i njihove susede i rođake Radovana i domaćicu Bogdanu Klještan, koji su nakon brutalnih tortura preklani. Selo je do temelja opljačkano i popaljeno a u zločinu je osim naoružanih muškaraca, učestvovao i veliki broj muslimanskih žena i maloletnika koji i danas slobodno šetaju kako Podrinjem, tako i čitavom Bosnom i Hercegovinom. Klještani su pre rata brojali 123 stanovnika, a danas nakon progona i zločina u selu živi dvadesetak starijih lica. Dva dana kasnije, 15. avgusta 1992. usledio je napad na Šadiće gde baš niko nije bio pošteđen. Sve žrtve su najpre mučene i sakaćene a potom masakrirana. Patolozi i lekari su konstatovali kako su dve žene i višestruku silovane pre ubistva.


Bilo je to u leto 1992. godine. Sunčevi zraci su se polako probijali kroz guste krošnje, najavljujući novi dan. Kao i u svakom selu, većina meštana ustala je veoma rano kako bi obavili sve poljoprivredne poslove. Meštani su radili vredno i neumorno, iako je rat odavno bio počeo. Na zvukove granata i na pucnje, svi su se odavno bili navikli. Od skrivanja nije bilo vajde, jer je trebalo namiriti stoku, prehraniti porodicu. Zato se život u vlaseničkim selima odvijao potpuno na isti način kao i pre rata. Tragediju baš niko nije slutio. Prvo, zato što se selo nalazi kilometrima daleko od prve borbene linije i tu nije bilo nikakve vojske niti su vođene bilo kakve borbe. Drugo, muslimani su na početku rata obećali da će štititi komšije Srbe i da neće napadati Šadiće kao što su i Srbi dali obećanje svojim komšijama da neće napadati njihova sela. Srbi su svoju reč održali, ali muslimani su svoju brzo pogazili. Letnju tišinu i jutarnji mir brzo su prekinuli poklici "Allahu ekber", "Tekbir", "Koljite žene i decu". Usledio je pravi košmar, scene iz najgorih horor filmova ne mogu se porediti sa onim što su meštani Šadića doživeli i preživeli tog kobnog jutra.


U ovom malom mestu tokom rata je ubijeno 29 srpskih civila. O masakru u Šadićima svoje utiske preneo je i meštanin Zoran Lazarević. - Ako se i ovo srpsko selo zatre, kako će naši potomci znati da kažu ko su i odakle su. Sa 16 godina sam morao da uzmem pušku, tri brata su mi poginula braneći ovo ognjište. I ja treba sve to da zaboravim ili napustim? Nema šanse. Zbog moje mrtve braće ću se boriti sve dok sam živ da Šadići ne zamru - napomenuo je Zoran.

 

Ceo rat je proveo braneći selo, a 15. avgusta 1992. godine je preživeo masakr u kome je pobijeno 29 Srba.

Muslimani su došli preko brda, iz komšijskog sela Cerska. Samo par meseci ranije smo se sa njima dogovorili da oni čuvaju nas od njihovih zlih ljudi, a mi njih od naših. Obećali i pogazili. Upali su rano ujutro i pobili sve što nije moglo da pobegne, ukupno 29 ljudi. Kada su tela dopremljena pred bolnicu u Miliće, jedan američki novinar je pao u nesvest videvši povrede. Nekima su bili isečeni polni organi, drugima su u šupljinama tela pronađene čaure, a neki su živi spaljeni. Niko nikada nije odgovarao za ovaj zločin. Nikada se niko iz Haga nije zaputio za Šadiće da barem pita šta se to dogodilo - ispričao je Zoran. Zoranu su inače u Šadićima, na kućnom pragu ubijena tri brata, dok je otac otrovan godinu dana ranije. Njegova majka Mileva Lazarević je zbog ove prevelike tragedije ali i zbog svoje nadljudske hrabrosti, poštenja i čestitosti, prozvana u narodu kao "Majka Hrabrost".

U napadu na Šadiće masakrirane su domaćica Pejka Nišić (34) i njena majka Jovanka (72). Obe žene su zlostavljane, mučene pa ubijene. O svireposti zločina govori i činjenica da su lica ubijenih bila potpuno neprepoznatljiva od zadobijenih povreda. U napadu na Šadiće ubijena je Radojka Mišić (1927) koja je od zadobijenih rana preminula u bolnici. Veći broj žena i staraca je u ovom napadu teško ranjen. 

MILENA (11) PREŽIVELA STRELJANE, OSTALA BEZ OBA RODITELJA
 

Milena Mišić je imala samo jedanaest ipo godina kada je njeno selo Šadiće (opština Vlasenica) napala grupa naoružanih muslimanskih vojnika iz Srebrenice. Svedočila je monstruoznom krvavom piru Orićevih bezumnika, gledala je kako zlikovci ubijaju njenog ujaka, komšije, rođake..U tom brutalnom napadu ubijeni su joj i otac i majka, a mnoštvo ljudi je tada ranjeno. Sve žrtve su strahovito mučene i zlostavljane pre nego što su ubijene. 
Muslimani su upali u selo i odmah počeli sa paljenjem kuća i ubijanjem civila. Milena, devojčica od jedanaest godina, nije znala šta se u tom trenutku dešava. Nije joj bilo jasno zašto svi uspaničeno trče, zašto žene plaču i kukaju..ništa slično nije videla ni doživela. Posle toga videla je da su muslimani upali u selo. Pomislila je da su možda stigli u goste, kao što su redovno svraćali samo nekoliko meseci ranije, dok se nije zaratilo. Niko nije pomislio da su prve komšije iz susednih sela došli u Šadiće samo sa jednim ciljem - da zatru sve srpsko.

"Muslimani su nas uhvatili pedesetak metara dalje od naše kuće, tu odmah do kuće naše bake Stake Mišić. Ima ih mnogo. Maskirane uniforme. Pitaju nas "koliko ima vojske u selu?". Moja seka plakala i drhtala: "Ubili ste ujka Milivoja i nas ćete ubiti". Mi tada nismo znale da su nam ubili mamu i tatu. - Mi nismo nikoga ubili, to su bili četnici - odgovorio je jedan muslimanski vojnik. A tu iza kuće su ležala beživotna tela Tomislava Mišića i njegove tetke Jovanke, starice od 72 godine. Muslimanski ekstremisti su bili spremni da pobiju sve meštane. Dok su jedni oštrili su noževe da pobiju nejač, drugi su pljačkali imovinu i zlostavljali zarobljene civile. Imali su nameru da streljaju i Milenu i njenu sestru jer su svedočile masakru. Bile su krive samo jer su Srpkinje i pravoslavke. Naredba iz Cerske i Srebrenice je glasila "niko ne sme preživeti".  


 "Jedan musliman me je čvrsto zgrabio za ruku i povukao tamo. Drugi je povikao "nemojte djecu, dovoljna im je kazna što smo im ubili oca i mater. Pustite ih nek idu kud znaju". Iza kuće Slavka Mišića vidjele smo našu mamu. Leži. Ubijena. Htjela sam da joj priđem. Jedan krupan musliman mi nije dao. Kaže: "Šta imaš da je gledaš". - stravične scene nasilja, beživotna tela najbližih, popaljene kuće, zarobljavanje i psihičko zlostavljanje, sestre Mišić nikada ne mogu zaboraviti. Trauma koje su doživele kao devojčice ostaje za ceo život. Kažnjene samo jer su se drugačije zvale. 

 
 
GLAS SRPSKE: NAPADAČI NA ŠADIĆE  NAGRAĐENI FOTELJAMA 

Svedok, čije je ime poznato redakciji Glasa Srpske, ispričao je za ovaj list da je Murat Avdić, danas odbornik SDA u Skupštini opštine Milići, učestvovao u zločinu koji su pripadnici ARBiH počinili u Kravici 7. januara 1993. kada je ubijeno 49 mještana, a selo spaljeno. Dodaje da je Avdić učestvovao i u napadu pripadnika ARBiH na selo Gornji Šadići i zaseoke Vukovići, Lazarevići i Korita na području opštine Vlasenica 15. avgusta 1992. godine kada je ubijeno prilično mnogo lica srpske nacionalnosti, za šta nikad niko nije odgovarao. Tužilaštvo u tom predmetu istražuje trojicu Bošnjaka za koje je ustanovljeno da su poginuli i ekshumirani još 2001. godine, navodi Glas Srpske. 

 

Pre 12 godina muslimanski povrtanici i najverovatnije sami zločinci su oskrnavili nekoliko spomenika žrtvama masakra u Šadićima. 

Glas Srpske navodi kako je Tužilaštvo BiH vodilo je besmislene istrage u vezi sa zločinima počinjenim nad Srbima, a dokaz za to je da u pojedinim predmetima istražuju pripadnike bošnjačkog naroda koji su davno preminuli. Obelodanili su to predstavnici porodica nestalih Srba, a jedan od dokaza za njihove tvrdnje je i dokument koji je tužilac Dževad Muratbegović 6. jula prosledio Institutu za nestala lica BiH. Tužilac u dokumentu koji je u posedu "Glasa Srpske" zahteva da mu budu dostavljene potvrde o nestalim osobama protiv kojih Tužilaštvo BiH vodi istragu zbog sumnje da su počinili zločine nad srpskim civilima. Naveo je da Tužilaštvo vodi istragu protiv Ševke Velića, Rahmana Baltića, Rahmana Muminovića i Murata Korkutovića zbog krivičnog djela ratni zločin protiv civilnog stanovništva u selu Gornji Šadići i u zaseocima Vukovići i Lazarevići na području opštine Vlasenica.U odgovoru Instituta za nestala lica BiH navedeno je da su Baltićevi, Muminovićevi i Korkutovićevi posmrtni ostaci pronađeni i ekshumirani u Čančarima kod Zvornika, a da je rođak Ševka Velića izjavio da je Velić, koji je 1952. godište, živeo i umro u Vašingtonu. 

Na slobodi je, na primjer, predvodnik tog napada Murat Avdić, koji u Tužilaštvu ima krivičnu prijavu za zločine počinjene nad Srbima u Kravici. On je, inače, dobio dva zlatna ljiljana, a komandant srebreničkih snaga Armije RBiH Naser Orić izjavio je da mu je to najbolji borac - rekao je medijima Milan Mandić, predsednik Udruženja nestalih sarajevsko-romanijske regije.

Za stravične zločine u Klještanima i Šadićima do danas niko nije odgovarao. 

Izvor: Glas Srpske

           Milivoje Ivanisevic: "Hronika našeg groblja"

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Povezano