Vonsjacki: Nesuđeni ruski firer

Porodica Vonsjacki je služila poljsko-litvanske kraljeve, rimsko-nemačke careve i ruske imperatore. U skladu sa tim, menjalo se i prezime: od Sjacki, preko fon Sjacki do Vonsjacki. Anastasij Andrejevič Vonsjacki je rođen u Varšavi 1898. godine, koja je u to vreme pripadala Ruskom carstvu. NJegovog oca, žandarmerijskog pukovnika ubili su poljski nacionalisti. Majka, ruska plemkinja, umrla je kada je imao 18 godina. Anastasij Vonsjacki se školovao u najelitnijim ruskim vojnim školama. U ruskom građanskom ratu (1917-1923) borio se u redovima Bele garde, gde je dogurao do čina konjičkog kapetana. Prvo je služio kod generala Denjikina, a zatim kod Vrangela. Bio je ranjavan u ruku i stomak, a negde u Ukrajini se zarazio od tifusa. Zbog lošeg zdravstvenog stanja, više nije bio sposoban za vojsku. Da bi nekako preživeo, oženio se LJubom Muromcevom, ćerkom jednog jevrejskog trgovca.

Već 1920. godine uspeo je da emigrira u Francusku, a onda je prešao okean i domogao se SAD. Tamo je radio u fabrici lokomotiva kao običan radnik. NJegov život se vrlo brzo promenio (1922), kada se oženio sa Merion Bakingem Rim, ćerkom Normana Bakingema Rima, industrijskog magnata i bankara, koji je bio važan poslovni partner J. P. Morgana. Morganov koncern je jedan od vlasnika američkih Federalnih rezervi koje od 1913. godine štampaju dolare bez pokrića. Brak ruskog plemića koji je postao fizički radnik i bogate naslednice iz visokog američkog društva postao je predmet interesovanja žute štampe. Članci u tabloidima su se umnožili kada je Anastasijeva prva žena, Jevrejka Muromceva, optužila svog supruga za bigamiju. Sud je ipak odbio tužbu, jer je prvi brak Vonsjackog sklopljen u Rusiji i nije važio u SAD.

Pošto je postao materijalno obezbeđen, Vonsjacki je odlučio da se politički angažuje. Družio se grčkim princem Pavlom Gliksburgom, koji će posle Drugog svetskog rata postati kralj, ali i sa Vilijemom Dadli Pelijem, vođom američkih fašista. Vonsjacki je došao na ideju da stvori fašističku partiju koja bi objedinila najžešće ruske nacionaliste u emigraciji. Širom sveta, već su postojali kružoci mladih ruskih emigranata koji su bili oduševljeni Benitom Musolinijem i Adolfom Hitlerom. Ruski emigranti u Evropi su grcali u bedi i nisu imali finansijsku moć, a Vonsjacki je u SAD bio pun para. Deo svog bogatstva je rešio da uloži u rusko nacionalno oslobođenje od boljševičke vlasti.

U Madžuriji na severu Kine, ruski emigranti su još 1925. godine osnovali Rusku fašističku partiju, na čelu sa generalom Kozminom, a kasnije Konstantinom Rodzajevskim (1907-1946). U Madžuriji je bilo 12 000 ruskih fašista koji su se nalazili pod patronatom Japana, koji je 1931. godine okupirao Mandžuriju. Mandžurija je postala marionetska država kojom je formalno gospodario Pu Ji, poslednji kineski car. U gradu Harbinu, koji je zbog velike ruske kolonije nazivan „Dalekoistočna Moskva“, Rodzajevski je uz pomoć Japanaca izdavao listove „Naš put“ i „Nacija“, a objavio je i knjigu: „Savremena judajizacija sveta ili jevrejsko pitanje u HH veku“. Rodzajevski je u mestu Mandžuoli na granici sa SSSR podigao ogromnu neonsku svastiku kako bi nervirao pogranične sovjetske trupe.

Vonsjacki je prvo uspostavio saradnju sa ruskim fašističkim kružocima u Parizu 1927. godine. Nešto kasnije, 1931. godine boravio je u Jugoslaviji. U Sremskim Karlovcima se nalazilo središte Ruske zagranične crkve, gde je stolovao prvojerarh-mitrololit Antonije Hrapovicki (1920-1936). Vonsijacki je istakao da je njegov cilj rušenje boljševičkog antihrišćanskog režima u Rusiji, pa je za svoj rad dobio blagoslov od mitropolita Hrapovickog i srpskog patrijarha Varnave Rosića. Vonsijacki je u Beogradu održao niz sastanaka i govora pred ruskim emigrantima, a zatim se vratio u SAD.

Po povratku u SAD, iste godine, Vonsjacki počinje da organizuje jedinstvenu rusku fašističku partiju, koja bi objedinila sve slične organizacije ruskih desničara širom sveta. Središte Vonsjackog je od 1932. godine bilo na farmi Tomson u Konektiketu, gde je okupljao svoje istomišljenike. Tek 1933. godine formalno je osnovao Sverusku fašističku organizaciju. Sledeće godine, ona se ujedinila sa Sveruskom fašističkom partijom iz Mandžurije na zajedničkoj konferenciji u japanskom gradu Jokohami. Vonsjacki je postao predsednik partijskog Centralnog izvršnog komiteta. Putovao je širom sveta i osnivao mesne odbore partije. U Beogradu je boravio još dva puta, 1933. i 1934. godine. Zvanično, jugoslovenske vlasti nisu odobrile rad mesnog odbora Sveruske fašističke organizacije, tako da je ona delovala neformalno. U Beogradu je nesmetano izlazio ruski list „Novi put“ koji je podržavao aktivnosti Anastasija Vonsjackog.

Vonsjacki je 1935. godine svoju organizaciju odvojio od ruskih emigranata iz Mandžurije. Do neslaganja je došlo oko jevrejskog pitanja. Antijevrejstvo Vonsjackog je bilo selektivno, upereno samo protiv Jevreja-komunista (judeoboljševika). Pošto je porodica njegove supruge među poslovnim partnerima imala veliki broj američkih Jevreja, Vonsjacki nije smeo da napada Jevreje-kapitaliste. U svojim proglasima Vonsjacki je naglašavao da njegova organizacija ne deluje protiv slobodarskih načela Ustava SAD. Kao svoje ciljeve Vonsjacki je isticao borbu protiv antihrišćanskih boljševika i obnovu starog carističkog poretka u Rusiji.

Vonsjacki je od fašizma/nacizma zadržao samo antikomunizam, neprijateljstvo prema SSSR, simboliku (kukasti krst) i militarističko ustrojstvo organizacije. Od ideja korporativizma nije bilo ničeg.

Ipak, postojala je živa saradnja sa pronacističkom Nemačko-američkom federacijom koju je predvodio Fric Kun.

U intervjuu za pariski list „Martin“, Vonsjacki je istakao da mu je namera da sa nekoliko hiljada ruskih fašista upadne na teritoriju SSSR-a, kada neka strana sila bude pokrenula vojne akcije protiv te države. Prema rečima Vonsjackog, ruski fašisti bi u tom trenutku prešli sovjetsku granicu i podstakli narod na ustanak protiv boljševika.

Aktivnosti Vonsjackog su bile poznate u Sovjetskom Savezu. Komunističko rukovodstvo ga je prepoznalo kao opasnog protivnika i pobornika starog režima. Agencija TASS je donosila opširne izveštaje o njemu, a nekoliko članaka o Vonsjackom je napisao jedan od najpoznatijih sovjetskih novinara Ilja Erenburg. U sovjetskoj štampi je bilo pokušaja da se organizacija ubistva Sergeja Kirova (1934), posle koga su krenule Staljinove čistke, pripiše Vonsjackom.

Sveruska fašistička organizacija je imala mnogo kritičara u redovima ruske emigracije. Počev od neboljševičkih socijalista do fašista iz Mandžurije. Jedini član ruske carske dinastije koji je podržavao Vonsjackog bio je knez Nikita Nikitič Romanov (umro 2007). Najmoćnija ruska fašistička organizacija je ipak bio ROND koji je delovao u Nemačkoj, pod patronatom Nemačke nacional-socijalističke partije. Bermond-Avalov, čelnik ROND-a je došao u sukob sa Nemcima, jer je tajno radio za Britance i SAD. Zato je pobegao u Jugoslaviju, gde je imao važnu ulogu u puču 27. marta 1941. godine. Odmah posle obrazovanja Simovićeve vlade, Bermond-Avalov je pobegao u SAD. Ipak, ROND je bez Avalova nastavio da postoji u okrilju Trećeg rajha.

U toku rata sa SSSR Nemci su 1942. godine osnovali Komitet oslobođenja naroda Rusije koji je objavio „Smolensku deklaraciju“. U sastavu Vermahta se borila Ruska oslobodilačka armija (ROA) kojom je komadovao Andrej Vlasov, bivši sovjetski general. Takođe, postojalo je i nekoliko SS formacija sastavljenih od Rusa.

U ovim akcijama Vonsjacki nije učestvovao. Početak operacije Barbarosa, Vonsjacki je dočekao u SAD, ali nije mogao da izađe iz zemlje. Tokom 1942. godine američki FBI je bez suđenja lišio slobode Anastasija Vonsjackog, Frica Kuna i Vilijama Dadlija Pelija. Sva trojica su ostali do kraja rata u zatvoru zbog sumnje da su nemački špijuni. Dadli Peli je robijao 15 godina, Kun je posle zatvora proteran u Nemačku, a Vonsjacki je zbog svojih veza sa američkim establišmentom dobio najblažu kaznu. Posle rata je osuđen na 3 i po godine zatvora (koje je već odlsužio) i 5000 dolara kazne. Tako se Vonsjacki odmah nakon kapitulacije Japana obreo na slobodi. Umro je 1965. godine, u mestu Sent Pitersburg na Floridi.

Nedavno je Vonsjacki oživeo u književnosti. Pojavio se kao jedan od likova u romanu Andreja Ivanova „Harbinski noćni leptiri“, koji je objavljen 2013. Roman još uvek nije preveden sa ruskog na srpski, ali je u Rusiji dosta prodavan i čitan.

Na kraju, Vonsjacki je bolje prošao od ruskih fašista iz Mandžurije. Oni nisu dobili priliku da ratuju protiv SSSR-a, jer su Japanci i Sovjeti uoči operacije Barbarosa potpisali pakt o nenapadanju. Japanci su se zbog rata sa SAD, trudili da održavaju dobre odnose sa Staljinom, a Staljin sa Japancima zbog rata sa Nemačkom. Hitler je zbog toga bio besan na Japan, ali ništa nije mogao da promeni. Ni Anglo-amerikancima se nije dopadalo sovjetsko-japansko koketiranje na Dalekom Istoku.

Ruski fašisti iz Mandžurije su morali da miruju od 1941. do 1945. godine zbog dobrih japansko-sovjetskih odnosa. Kada je posle atomskog bombardovanja Hirošime i Nagasakija u avgustu 1945. godine, SSSR zbog američkog pritiska objavio rat Japanu, ruski fašisti su prekasno dobili priliku da ratuju protiv boljševika. Japan je bio slomljen američkim napadima, tako da su Sovjeti lako zauzeli Mandžuriju. Nad japanskim vojnicima i ruskim emigrantima koje su zatekli u Mandžuriji, ruski i kineski komunisti su načinili pravi pokolj. Stradalo je oko 150.000 ruskih emigranata. Vođa ruskih fašista iz Mandžurije, Rodzajevski je bio uvaćen i odveden u Moskvu, gde je ubijen.

 

 

Izvor: vaseljenska.net

Komentari

Za objavu komentara morate biti prijavljeni.

Jeste li uživali u ovom članku? Budite informisani pridružujući se našem biltenu!

Povezano
Autor:
Najpopularnije
окт 26, 2020, 2:21 по подне - Suza
окт 25, 2020, 6:49 по подне - Boris M.